Biće to peta postavka ove najpopularnije domaće opere u Narodnom pozorištu (svojevremeno izvođene na svim scenama nekadašnje Jugoslavije, ali i na nekim evropskim), a premijera je planirana za 15. jun, pod dirigentskom upravom Ane Zorane Brajović i u režiji Juga Radivojevića.
Praizvođenje Koštane – opere u pet slika, prema istoimenoj dramskoj priči Bore Stankovića i narodnoj poeziji, za koju je Konjović napisao i libreto, održano je 16. aprila 1931. godine u Zagrebu, a nešto više od mesec dana kasnije, 27. maja, prvi put postavljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Dirigovao je Ivan Brezovšek, režija je bila poverena Josipu Kulundžiću, a u scenografiji i kostimima Stanislava Beložanskog, uloge su ostvarili Blanka Kezer (Koštana), Aleksandar Trifunović (Hadži Toma), Evgenija Pinterović (Kata), Živojin Tomić (Stojan), Nadežda Stajić (Stana), Dragutin Petrović (Arsa), Ljubica Sviligoj (Vaska), Milan Pihler (Mitke), Stanoje Janković (Grkljan), Melanija Bugarinović (Salče), Božidar Mitrović (Marko), Anica Vrhunac (Magda), Jelena Nikolić (Sofka), Virginija Staricka (Koca)…
Kritika je veoma lepo prihvatila ovu predstavu koja je imala 31 izvođenje, a poslednji put bila je na repertoaru 2. oktobra 1936. godine.
Naredna postavka urađena je neposredno uoči Drugog svetskog rata, 29. maja 1940. godine, pod dirigentskom upravom Lovra Matačića i u režiji Mirka Polića. Scenografiju je, takođe, uradio Stanislav Beložanski, kostime Vladimir Žedrinski, a koreografiju Anatolij Žukovski.
Kritika je zabeležila (kako je navedeno u knjizi „Koštana – prvi vek na sceni Narodnog pozorišta“ koju je priredila Jelica Stevanović) da je opera bila izvedena „u svojoj boji i tipičnosti“, naročito zahvaljujući izvođačima. U naslovnoj ulozi Zlata Đunđenac je bila sugestivna, temperamentna, strasna, donela je na scenu duh i izrazitu emotivnost, Milorad Jovanović je u ulozi Hadži Tome bio „magistralan“, Pihler je uspešno dočarao Mitketovu „žal za mladost“, dok je Evgenija Pinterović bila izvrsna u ulozi Kate.
Predstava je izvedena svega šest puta, a poslednji put, u ratom prekinutoj sezoni 1940/41, bila je na repertoaru 23. oktobra. Deceniju kasnije, 8. maja 1950. godine, održana je treća premijera Konjovićeve Koštane u Narodnom pozorištu.
Dirigent je bio Krešimir Baranović, dok je režiju, po drugi put, potpisao Josip Kulundžić. Scenograf je ponovo bio Stanislav Beložanski, kostime je kreirala Milica Babić, koreografiju je postavio Oskar Harmoš, a u podeli su bili Valerija Hejbalova (Koštana), Žarko Cvejić (Hadži Toma), Evgenija Pinterović (Kata), Drago Starc (Stojan), Sofija Stanković (Stana), Živojin Milosavljević (Arsa), Mira Kalinović (Vaska), Dragomir Ninković (Mitke), Petar Obradović (Grkljan), Anka Jelačić (Salče), Božidar Mitrović (Marko), Ljubica Ljubičić (Magda), Margita Mihler (Sofka), Jovanka Jokić (Koca)…
Poznati kompozitor i muzikolog Nikola Hercigonja ocenio je, između ostalog, da je „sam okvir režije interesantan, pun kolorita i u celini i u detaljima…“, dok je kritičar Raško V. Jovanović primetio da je za sjajnu glumu svih aktera u ovoj predstavi zaslužan rediteljski postupak.
Predstava je odigrana 13 puta, a poslednje izvođenje bilo je 25. decembra 1952. godine.
Poslednja, četvrta postavka ove opere u Narodnom pozorištu urađena je 19. oktobra 1959. godine. Premijera, ponovo, pod dirigentskom upravom Krešimira Baranovića i u režiji Josipa Kulundžića, održana je u čast Dana oslobođenja Beograda.
U scenografiji, koju je po četvrti put uradio Stanislav Beložanski, kostimima Milice Babić i koreografiji Mire Sanjine, nastupili su Valerija Hejbalova (Koštana), Žarko Cvejić (Hadži Toma), Melanija Bugarinović (Kata), Drago Starc (Stojan), Sofija Stanković (Stana), Živojin Milosavljević (Arsa), Ljubica Vrsajkov (Vaska), Miroslav Čangalović (Mitke), Petar Obradović (Grkljan), Anka Jelačić (Salče), Ilija Gligorijević (Marko), Ljubica Ljubičić (Magda), Anica Jelinek (Sofka), Jovanka Marinković (Koca)…
Predstava je izvedena samo osam puta, a u okviru toga, valja podsetiti da je uspešno odigrana na gostovanju u Varšavi, početkom septembra 1960. godine.
Poljski kritičar Zđislav Šjerpinski istakao je da je publika ovaj, kako ga je nazvao, slikoviti spektakl, pun scena iz narodnog života, bogatih narodnih nošnji i interesantnih igara, nagradila aplauzima čak i na otvorenoj sceni, a poseban utisak na njega je ostavilo „lepo izvođenje“ Ljubavne tuge i arije Žal za izgubljenom mladošću.
Dodajmo na kraju i ovo: opera Petra Konjovića Koštana „lirski ustreptala dramska poema neiživljene ljubavne strasti“ u kojoj je „lokalni kolorit vranjskog ambijenta dat u jarkim bojama stilizovane narodne popevke i u široko razvijenim živopisnim narodnim igrama“, a „žeđ za životom i žaljenje za mladošću, propušteno kroz psihu balkanskog čoveka i označeno kao „sevdah“ i „žal za mladost“ dobilo izvanredno suptilan i psihološki nijansiran muzički izraz“, i danas se, posle više od osam decenija posle prvog prikazivanja u Narodnom pozorištu u Beogradu, kada je ocenjeno da je to „datum u našoj kulturnoj istoriji“ – smatra vrhuncem u razvoju srpske opere.
Mikojan Bezbradica
