Premijera, pod dirigentskom upravom Ane Zorane Brajović, u režiji Juga Radivojevića, održana je 14. juna na Velikoj sceni. Osim našeg sagovornika, glavne uloge poverene su i Sofiji Pižurici, Evgeniji Jeremić, Aleksandri Jovanović, Mini Gligorić, Dragoljubu Bajiću, Nataši Jović Trivić, Dejanu Maksimoviću, Aleksandri Angelov…
Govoreći o svom scenskom junaku, gospodin Jovanović, prvak Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, ocenjuje da uspešno tumačenje Mitketovog lika sa sobom nosi kompleksnu i po mnogo čemu specifičnu problematiku.
– Konjović Mitketovu vokalnu deonicu tretira prevashodno eksklamativno i rečitativno. To nikako ne znači da je odsustvo klasične operske pevljivosti, uslovno rečeno belkanta, olakšavajuća okolnost. Naprotiv! Treba pronaći pravu meru između praktično verističkog vokalnog izraza i akcenata, specifične fonetike srpskog jezika i
naravno, razumljivosti teksta koji se peva, odnosno izgovara.
Pevač pre svega „glumi” glasom, ali uporedo sa pevanjem ide i takozvani govor tela, koji treba da dočara ostarelog, razočaranog, većim delom predstave pripitog, dertnog i kako sam kaže, teškim kara-sevdahom ophrvanog lika. Zadatak nije nimalo lak.
Ovo je prvi prvi put da pevate ulogu nekog svog vršnjaka, s obzirom na to da ste Vi i Mitke, taj vranjski meraklija, u ovom trenutku, „generacija“?
Pa, moglo bi se i tako reći… Mada, sama priroda i boja baritonskog glasa je takva, da ste čitavog života na sceni, od rane mladosti pa do kraja karijere, „osuđeni” da tumačite uglavnom likove zrelih, ozbiljnih, gospodstvenih i u većini slučajeva, negativnih likova. Događalo mi se da na sceni glumim oca kolege, koji bi u realnom životu meni mogao da bude otac. Kažem, uz osmeh, da sada to definitivno nije više moguće!
Pomenuli ste maločas teški kara-sevdah, bolest od koje vaš junak, kako i sam tvrdi, boluje. U kojoj meri je i Konjovićev Mitke, kao i Stankovićev, simbol tragičnog, promašenog života i u današnjem savremenom svetu?
Duboko sam ubeđen da svako pažnje vredno, veliko umetničko delo, nosi u sebi nešto vanvremenski značajno i sudbonosno, da ne kažem arhetipsko. Takav je slučaj i sa Stankovićevom dramom i iz nje izvedenim libretom Konjovićeve opere.
Zar vreme u kome živimo ne svedoči o neverovatnoj količini ljudske patnje, razočaranja, osećanja bezizlaznosti i promašenosti? Možda čak i više nego vreme u kome je Bora Stanković stvarao svoje remek-delo?! Dok mu „za lepotinju i ubavinju srce gine i vene“, Mitke, istovremeno pati za vremenom koje je prošlo, pati zbog mladosti koja je minula i povratka joj nema... Zašto on, koji uprkos tome što shvata težinu prolaznosti, ne može da se uklopi u neke patrijahalne norme?
Čini mi se da se Mitketov „problem“ pre svega sastoji u tome, što je svojevremeno prihvatio nametnuta pravila i ustrojstva patrijahalnog društva i načina života. Kako sam kaže, oženio se pod moranjem, onako kako je stariji brat naložio. „Ćuti i mora da sluša“ starijeg brata Arsu, koga u trenutku očajanja naziva krvnikom, poredeći ga sa
ocem, koji je po Mitketu „isti takav bio“…
Jedinu sentimentalnost i istinsku ljubav budi sećanje na majku, „slatku moju majčicu“, koja je najverovatnije bespogovorno slušala oca – krvnika, i u čijoj sudbini Mitke prepoznaje sopstveni život i udes. Rešenje za svoj problem uporno traži tamo gde ga nema, bežeći u pijanstvo i sladostrasno prepuštanje raspevanoj mladosti jedne cigančice.
„Koštana“ je svakako jedna od najpopularnijih domaćih opera, koja je svojevremeno igrana na svim scenama nekadašnje SFRJ, pa i na nekim evropskim. Na čemu je, prema vašem mišljenju, zasnovana ta njena popularnost – na specifičnosti muzičkog jezika, na duboko sadržajnom i originalnom stvaralačkom ostvarenju ili, pak, prevashodno na atraktivnoj i našem čoveku bliskoj, opštepoznatoj, Borinoj drami?
Sve to zajedno. Našem, pa i „stranom“ uhu, pretpostavljam, dopadljiv je melos juga Srbije, kao i prateći ritmovi. Konjović je narodnu pesmu i folklorne motive genijalno prokomponovao.
Orkestracija je originalna i na našim prostorima, čini mi se, do ovog trenutka neprevaziđena. Šta reći za sam siže, odnosno libreto opere?!
Veliki Bora Stanković se bavio najtananijim psihološkim preživljavanjima svojih junaka. On je, po meni, svojevrsni i originalni tvorac neke vrste balkanskog „splina”! Drama, odnosno siže i muzika, predodređeni za uspeh su tu. Sve ostalo zavisi od nas tumača ovog, zbilja genijalnog dela, rediteljskog viđenja i čitanja, prigodne scenografije i kostima, kao i protagonista u realnom vremenu predstave – muzičkog vođstva, Orkestra, Hora i solista.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
Dobar izgovor bitan za pevanje na srpskom ili bilo kom drugom jeziku
Naš sagovornik priznaje da osim nekoliko solo-pesama srpskih autora i uloge Niče u komičnoj operi Ivana Jevtića „Mandragola“, nije tumačio vokalna, odnosno operska dela srpskih autora.
„Međutim, pevao sam svojevremeno neke poznate opere italijanskih, nemačkih i francuskih kompozitora u prepevu na srpski jezik. Italijanska vokalna pedagogija stavlja akcenat na razumljivost pevanog teksta, to jest jasnu i razgovetnu dikciju.
Kako bi to zastupnici klasične italijanske pevačke škole popularno rekli – si canta sulla parola. U slobodnom prevodu na srpski, to znači da se pevačka tehnika i takozvana projekcija glasa, zasniva na dobrom izgovoru reči, odnosno teksta koji se peva. Mislim da to isto važi i za pevanje na srpskom, ili bilo kom drugom jeziku“.
