Treća, ujedno, i poslednja dramska premijera u ovoj sezoni, održana je 10. juna na Sceni „Raša Plaović“. Reč je o komadu „Jeste li za bezbednost, u režiji Anđelke Nikolić, koji je baziran na tekstovima Biljane Jovanović, odnosno na njene tri kratke priče pod pomenutim nazivom „Jeste li za bezbednost“, putopisu „Dobrodošli v Dializijo“ Davida Šalamuna i antiratnoj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ koju je Biljana vodila sa Marušom Krese, Radom Iveković (slovenačka i hrvatska spisateljica) i srpskom pesnikinjom Radmilom Lazić.
Osim naše sagovornice, kojoj je poveren lik Biljane Jovanović, glavne uloge tumače i Sena Đorović (Maruša Krese), Milena Đorđević (Radmila Lazić) i Anastasia Mandić (Rada Iveković).
– Kada sam prvi put pročitala ovaj tekst, u njemu mi je, pre svega, bila intrigantna snažna motivacija te četiri žene da pokrenu prepisku kojom u isto vreme svedoče jednom vremenu, preispituju ga iz pozicija ličnih sudbina i života, pozivaju na mir, suočavaju se sa stravičnim nacionalizmom koji buja, održavaju prijateljstvo, intimno, a opet javno progovaraju o bolu sa kojim se nose zbog raspada zemlje u kojoj su rođene i nekako kroz sve to pokušavaju da budu aktivne u borbi protiv krvoprolića koje se odigravalo na ovim našim prostorima”, kaže, skoro u jednom dahu, Vanja Ejdus i dodaje: „Prepiska jeste intimna, ali svesno pisana sa
ciljem da bude i objavljena i ona, zaista, jeste autentičan zapis tih događanja iz
devedesetih.
Sada je „pretočena” i u pozorišni čin?
– Ja to doživljavam kao neku vrstu književnog performansa koju mi sada pokušavamo da pretočimo u pozorišni čin, ne da bi se podsetili devedesetih, već naravno da bi tematiku povezali sa sadašnjim trenutkom koji je, ne bledi odjek devedesetih, već produžetak sličnih anomalija, mentaliteta, sistema, mehanizama…
Svoj duh i ogromnu energiju, Biljana Jovanović je ulagala u odbranu ljudskih prava, a ostala je upamćena i kao žestoki protivnik getoiziranja država, naroda i ljudi, ne priznajući podele po naciji i veri…
Moram da priznam da ja za Biljanu Jovanović nisam čula pre nego što smo počeli da radimo ovu predstavu i bilo me je, prvo, sramota misleći da sam neznalica, a onda sam stidljivo ispitivala ljude oko sebe i ispostavilo se da mnogi, takođe, ne znaju za nju.
Naravno, ima onih koji su je i lično poznavali, ima i književna nagrada koja se zove po njoj, ali mahom, za nju i o njoj se, nažalost, ne zna previše. Kada sam počela da iščitavam njenu biografiju postalo mi je jako neobično, pa i tužno, to što je ona zaboravljena, jer pored toga što je u književnim krugovima bila značajna, činila je mnogo u to vreme po pitanju mirovnih i antiratnih manifestacija i akcija.
Bila je potpisnica svih peticija još osamdesetih protiv mitova komunističkog režima, članica Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, osnivač Helsinškog parlamenta, Civilnog pokreta otpora kao i inicijator svih mirovnih i antiratnih akcija u Beogradu.
U tom smislu, jako je značajno da Narodno pozorište ima inicijativu da se bavi takvim ličnostima i da podseti na nužnost postojanja beskompromisnih buntovnika.
U ovom komadu četiri žene pokušavaju da razumeju rat koji se dešava na prostoru bivše SFRJ – u trenutku dok se dešava. Koliko su vaši stavovi, privatno, identični, slični ili različiti od Biljaninih?
Moji stavovi su identični po pitanju rata. Ja sam apsolutni pacifista, antinacionalista, protivim se bilo kakvom obliku nasilja, bahatosti, primitivizma i smatram da je ,,Mir najvažnija bitka za koju se treba boriti”. Rođena sam Beograđanka, kao i ona, i boriću se za svoj grad dokle god i kako god budem umela i mogla.
Boli me propast koju gledam, boli me urušavanje mog grada – razrovani Beograd, boli me cenzurisanje umetnosti, bole me ljudi koji odlaze, boli me kultura koja nestaje, boli me duh grada koji iščiluje, boli me prostaštvo i primitivizam koji me okružuje, bole me profesori koji rade kao kelneri, bole me bubnjari koji prose, bole me pristojna lica koja kopaju po kontejnerima. Ali, ne gubim volju.
Pozorište ne bi trebalo da šalje poruke, već da postavlja konkretna pitanja, da zauzme stav. Šta, u tom smislu, publika može da očekuje od ove predstave?
Možda upitanost – spavam li, budan li sam il’ se budim.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
I mi i oni!
Vanja napominje da je u podeli i osmoro mladih glumaca: „Zanimljivo je da, pored nas četiri, koje smo manje više slična generacija i koje smo bili svedoci tog trenutka, iako smo bile mlade, sa nama igra osam mladića, glumaca, koji su rođeni nakon ratova i koji imaju priliku da i iz svoje perspektive obrade tu temu”.
