Ovo su pet činjenica o betonskom bedemu koji je zapadni Berlin pretvorio u enklavu u istočnom bloku.
Armirani beton
Gradnja zida započela je 13. avgusta 1961., svega nekoliko dana nakon što je tadašnji prvi čovek DDR-a Valter Ulbriht obećao da “niko nema nameru da gradi nekakav zid”.
Izgrađen je kako bi se zaustavio egzodus Nemaca s istoka na zapad (tri miliona ljudi od 1945. do 1961.). Njegova ukupna dužina je bila 155 kilometara. Od toga su 43 kilometra zida presekla Berlin u smeru sever-jug, a s još 112 kilometara grad je izoliran od ostatka DDR-a.
U većem delu zid se sastojao od 3,6 metara visokog armiranog betona s cilindričnim vrhom kako bi se u startu obeshrabrili pokušaji penjanja preko njega.
Iza istočne strane zida bio je i brisani prostor, “pojas smrti”, koji je istočnonemačkim stražarima omogućio nesmetanu liniju vatre na begunce u pokušaju približavanja zidu.
Najsvetliji deo Berlina
Granicu je osiguravalo 7.000 graničara koji su bili razmešteni na 302 kontrolna tornja i 20 bunkera.
Ulične svetiljke su postavljene na svakih 30 metara, što je zid činilo najosvetljenijim delom Berlina, u kontrastu s tamom u koju je uronio istočni Berlin.
Dodatno osiguranje činili su alarmi, jarci, bodljikava žica, uređaji za automatsku paljbu i neprestane patrole vojnika sa psima.
U spomenutom brisanom prostoru, u koji nisu smeli ni istočnonemački vojnici, nemoguće je bilo sakriti tragove.
Čekpoint Čarli
Kroz zid se moglo preko sedam službenih graničnih prelaza. Najpoznatiji je svakako Čekpoint Čarli (Checkpoint Charlie) između današnjih četvrti Mitte i Kreuzberg.
On je bio poprište konfrontacije SAD-a i SSSR-a u septembru 1961. kada su tenkovi i vojnici nekoliko sati bili u punoj pripravnosti, spremni da pucaju jedni na druge posle svađe oko slobode kretanja američkog diplomate Alana Lajtnera.
Tamo je godinu posle u kiši metaka život izgubio 18-godišnji zidar Peter Fekhter koji je želeo da pobegne kod sestre u zapadni Berlin.
Tunel 57
Za 28 godina postojanja zida bilo je mnogo pokušaja begstva na zapad, često fatalnih. Pretpostavlja se da je između 1961. i 1989. stradalo 140 ljudi, ali tačan broj nije poznat.
Ipak, bilo je i mnogo uspešnih pokušaja. Najpoznatiji prolaz bio je “tunel 57”, nazvan tako jer je njime u septembru 1964. na zapad pobeglo 57 ljudi.
Prokopali su ga studenti sa zapada, bio je dug 140 metara, počevši iz podruma napuštene pekarice nedaleko od zapadne strane zida.
Jedan od najspektakularnijih begova na zapad je 1988. pošao za rukom istočnoberlinskoj porodici koja je preko zida preletela poljoprivrednim avionom.
Inženjer elektronike Vinifred Frojdenberg nije bio te sreće. Samo osam meseci pre pada zida, balon kojim je preletio betonsku barijeru srušio se iznad zapadnog dela grada. On je bio poslednja žrtva Berlinskog zida.
Ich bin ein Berliner
“Ich bin ein Berliner” – četiri reči koje je izgovorio Džon Fidžerald Kenedi (John Fitzgerald Kennedy) tokom istorijske posete Berlinu 26. juna 1963. , postale su deo kolektivnog sećanja.
Dve godine posle podizanja “zida stida”, američki predsednik hteo je na nemačkom jeziku da pokaze da je zapad solidaran s Berlincima.
Njegov naslednik Ronald Regan 24 godine kasnije stajao je za govornicom ispred Brandenburških vrata i vičući poručio sovjetskom kolegi Mihailu Gorbačovu da “sruši taj zid”.
Dve godine kasnije, uz zeleno svetlo Moskve, to je i učinjeno. Zid je stajao 28 godina, dva meseca i 28 dana.
