Na početku razgovora kaže da je sa „osećanjem radosti“ prihvatila poziv da još jednom bude na tom mestu, na kojem su nekad bila mnoga značajna imena srpske kulture poput Milana Predića, Branka Gavele, Raše Plaovića, Jovana Popovića, Velibora Gligorića, Velimira Lukića, Vide Ognjenović, Radomira Putnika…
– Verujem da je uvek moguće da se radi sa radošću, jer znam da u pozorištu postoji veoma mnogo kreativnih ljudi, ne samo onih koji su deo našeg ansambla i teatra, već i stalnih saradnika kuće. Ukoliko nam kreativnost, odnosno zajedničko stvaranje dobrih predstava bude ono što svi želimo i nameravamo, onda, zaista, mislim da postoje sve šanse da rad predstavlja radost.
To ne znači da neće biti muke i problema, u smislu „kopanja“ po sebi, tekstu… Ali, na kraju, pozitivan rezultat je, u suštini, ono što bih volela da raduje sve koji ovde stvaraju pozorišne predstave. Da bi došli do uspešnih rezultata, neophodno je da se krene od
repertoara…
Naravno da svaki nacionalni teatar koji je, suštinski i u duhovnom smislu, odgovoran svome narodu, mora da ima repertoar koji je, uslovno rečeno, klasičan. Ali, tu se sad postavlja pitanje šta je klasika?
Dakle, reč je o svim onim dobrim tekstovima, od antičkih tragedija i komedija, pa do danas. Do, recimo, Milene Marković za koju moram da kažem da sam se veoma obradovala što je svoj novi komad („Livada puna tame“ op.a) donela baš u Narodno pozorište i što smo, na taj način, uspostavili saradnju sa njom.
Dakle, repertoar naše kuće trebalo bi da čine ozbiljni dramski tekstovi svakog vremena. U tom smislu, hoću da kažem da je veoma važno da se sa scene Narodnog pozorišta čuje mudra misao.
Hoće li dramski repertoar biti kreiran isključivo prema mogućnostima sopstvenog ansambla, ili će on biti otvoren i za gostujuće glumce?
Ansambl mora da se neguje i da se na njega obraća pažnja. Jer, na primer, ako planirate da za dve godine igrate „Hamleta“, vi već sada morate da znate koji glumac ili glumci su sposobni za takvu ulogu i onda je neophodno i da ih negujete u tom pravcu.
Dragoceni saradnici, u poslu umetničke brige o ansamblu, svakako će mi biti dramaturzi i reditelji naše kuće. Sa druge strane, smatram da je neophodno da budemo otvoreni i za sve dobre glumce, pre svega u Beogradu, jer je to najjednostavnije, ali, naravno, i u Srbiji i regionu.
„Naš“ Nikola Ristanovski, koji već više od decenije igra u Narodnom pozorištu, je svakako pravi primer da je takva saradnja moguća. Kadagovorimo o ansamblu, tu smo, da tako kažem, najtanji sa mladim ljudima. Moramo da se otvorimo za njih. Ne mislim da su mladi ljudi naša budućnost, već smatram da su oni naša sadašnjost. Učimo i mi od njih, ne samo oni od nas.
„Nije važno koliko ko ima godina, već koliko je ko pametan“, reče Sokrat pre više od dve hiljade godina. Istina da je nastradao zbog te rečenice, ali danas su, ipak, druga vremena.
U stalnom ansamblu je, trenutno, šezdeset dvoje glumaca. U poslednjih pet godina, njih dvadeset osmoro nije imalo premijeru u matičnom teatru. Da li će se, vašim dolaskom, otvoriti veći prostor za njih?
Naravno da hoće. Kada sam završila prethodni mandat, u tom trenutku, samo troje, četvoro glumaca nije imalo ulogu na našoj sceni. Zaista bih volela, i potrudiću se da tako i bude, da što više naših glumaca bude angažovano i da niko ne bude zapostavljen.
U raznim generacijama imamo članove našeg ansambla koji su u punoj stvaralačkoj zrelosti i to je svakako razlog da se određeni naslovi stavljaju na repertoar upravo zbog njih. Takođe, jako je značajno da se na repertoar ne stavlja nijedan komad za koji nemamo glumca u ansamblu koji bi u njemu mogao da odigra glavnu ulogu.
Veoma je teško obećati da će svako dobiti premijeru, jer naši mandati su kratki da bi ispunili sve ono što bismo hteli, ali da ću o tome voditi računa, to svakako hoću.
Proletos je Narodno pozorište dobilo svoju treću scenu, nazvanu „Radionica“. Da li imate u planu i postavljanje nekih dramskih komada na njoj ili će ona i dalje biti „samo“ prostor za čitanje dramskih tekstova?
Polako, videćemo. Ima vremena. Nedavno je na toj sceni naša prvakinja Dušanka Stojanović Glid premijerno izvela svoj autorski projekat koji je meni veoma zanimljiv. Volela bih, naravno, da Drama što više koristi tu scenu. Mislim da su, za sada, i čitanja tih novih tekstova nešto što je, naprosto, dragoceno da se čuje. Jer, jedan je osećaj kada sami čitate neki tekst, a potpuno drugačiji kada on oživi kroz glumačku reč i zajedničko slušanje.
Kako danas, sa ove distance, gledate na period od juna 2011. do februara 2013 godine, tokom kojeg ste, takođe, bili direktorka Drame?
Ostao mi je u lepom sećanju, ali bio je pretkratak. Premijera predstave „Henri Šesti“, u Glob teatru u Londonu, svakako je događaj bitan za istoriju naše kuće. U odnosu na taj period, danas je drukčije u smislu da se pozorište, otkad je Ivana Vujić na čelu kuće, u velikoj meri otvorilo prema Evropi i svetu.
To je izuzetno značajno. Da bismo se na pravi način „izmerili“ sa svetom, a svakako smo deo njega, moramo što šire da gledamo na taj svet kako bi, između ostalog, i videli gde je naše pravo mesto na globalnom nivou. To otvaranje prema svetu je nešto što se, zaista, dugo nije dogodilo u Narodnom pozorištu i sigurna sam da će to biti od velike umetničke koristi za sva tri
naša ansambla.
U tom smislu, kad već pričamo o međunarodnoj saradnji, ovih dana u Narodnom pozorištu je boravila delegacija iz Teatra „Bremen“…
… Da, reč je o manjinskoj koprodukciji sa tim nemačkim pozorištem. To je projekat koji je počela moja prethodnica Tanja Šljivar, a koji sam ja sa radošću prihvatila. Dogovorili smo se da radimo predstavu „Život i sudbina“, koju će, po istorijskom romanu Vasilija Grosmana, režirati Armin Petras.
On će uskoro, od 29. februara do 2. marta, ponovo doći u Narodno pozorište da bi napravio audiciju za članove našeg ansambla. Dvoje glumaca koji budu izabrani, naći će se u podeli za ovaj komad čija je premijera planirana za oktobar 2020. godine u Bremenu, a nakon toga, biće održana i u Beogradu.
Petras je izuzetno značajan evropski reditelj, tačnije svestran teatarski stvaralac, i mislim da je veliki deo našeg ansambla spreman za reditelje takvog renomea i ugleda.
Takođe, dodala bih, da planiramo da narednu sezonu, dakle 2020, otvorimo sa gostujućom predstavom pariskog Teatra de la Vil „Mary Said What She Said“, u režiji Roberta Vilsona, koji je glavnu ulogu poverio slavnoj francuskoj glumici Izabel Iper.
Posle “Nesporazuma” očekujem uspeh “Kaligule”
Iz prethodnog mandata gospođe Udovički Fotez, na aktuelnom repertoaru nalaze se predstave „Henri Šesti“, „Zli dusi“, „Ženski orkestar“, „Važno je zvati se Ernest“ i „Nesporazum“. Naša sagovornica kaže da joj je posebno drago što se i dalje igra Kamijev „Nesporazum“ za koji su mnogi sumnjali da neće imati više od nekoliko izvođenja.
– Premijera je bila početkom decembra 2011. godine, i od tada je odigran oko šezdesetak puta. Interesantno je da će se prva predstava, za koju sam potpisala podelu u novom mandatu, takođe, raditi po Kamijevom tekstu.
Reč je o „Kaliguli“ i bez obzira što je ona iz prethodno predloženog repertora Tanje Šljivar, i sama bih je, sa rediteljkom Snežanom Trišić i Igorom Đorđevićem u naslovnoj ulozi, uvrstila u repertoar.
Te situacije, u koje Kami stavlja svoje likove, izuzetno korespondiraju sa današnjim vremenom i svetom u kome živimo i verujem da će one biti veoma inspirativne za stvaraoce ove predstave“.
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
