Otkako je koronavirus počeo da se širi svetom, naučili smo dosta o kilometraži koju će ljudi preći da bi stigli do rolne toalet papira, sredstva za dezinfekciju ruku ili maske za lice.
Kako se broj potvrđenih slučajeva koronavirusa povećava, a države zabranjuju velika okupljanja ili preteranu kupovinu kako bi osigurale socijalni mir, ove nesigurnosti pokreću takozvanu “paničnu kupovinu” gde se rafovi u prodavnicama prazne prazne brže nego što mogu da se popune.
Panično opremanje zalihama jedan je od načina na koji se ljudi suočavaju s neizvesnošću oko epidemija još od 1918. godine tokom španskog gripa – kada su u Baltimoru opsedali apoteke zbog svega što bi moglo da spreči grip ili ublaži njegove simptome – sve do epidemije SARS-a iz 2003. godine, piše National Geographic.
“Kad vidite ekstremne reakcije, to je zato što ljudi osećaju da im je ugrožen opstanak i moraju da učine nešto kako bi osetili da imaju kontrolu”, objašnjava Karestan Koenen, profesorka psihijatrijske epidemiologije iz T.H. Čan škole opšteg zdravlja na Harvardu.
Ali šta tačno izaziva paniku i kako se možemo smiriti u vreme visokog stresa kao što je pandemija? Zavisi o tome šta se događa u različitim područjima našeg mozga.
Evolucija straha i panike
Ljudski opstanak zavisio je i od straha i anksioznosti, koji su od nas zahtevali reakciju čim naiđemo na pretnju (pomislite: lav iza ugla), kao i sposobnost da možemo razmotriti pretpostavljene pretnje (gde su lavovi večeras?)
Panika počinje kada pregovaranje u mozgu pođe po zlu. Koenen objašnjava da amigdala, emocionalni centar mozga, želi da se odmah izvučemo iz opasnosti i ne mari kako ćemo izbeći lava.
Ali frontalni korteks, koji određuje naše reakcije i ponašanje, insistira na tome da prvo razmislimo o situaciji s lavovima. Kada bismo mogli ponovo da naiđemo na lava i šta učiniti u vezi s tim?
Ponekad nam anksioznost može da smeta. Umesto da “razgovara” direktno s delovima našeg mozga koji su dobri u planiranju i donošenju odluka, frontalni korteks se zbunjuje zbog svih unakrsnih “razgovora” između ostalih delova mozga koji razvijaju sve moguće scenarije u kojima bismo mogli da postanemo večera lavu.
Panika se događa kada u celoj toj stvari dođe do kratkog spoja.
Dok naš frontalni korteks želi da razmisli o tome gde bi lavovi mogli da budu sutra naveče, naše amigdale su već preterano reagovale.
“Panika se događa kada onaj racionalniji deo našeg mozga (frontalni korteks) preplave emocije”, kaže Koenen. Naš strah je toliko jak da amigdala preuzima kontrolu i pokreće adrenalin.
U određenim scenarijima, panika nas može i spasti.
Kada smo u neposrednoj opasnosti od napada lava ili udarca automobila, najracionalniji odgovor može da bude trčanje, borba ili mirovanje. Ne želimo da naš mozak provede previše vremena raspravljajući o tome.
Ipak slepo slušanje amigdale može da ima ozbiljne nedostatke. U svom radu “Priroda i uslovi panike” iz 1954. godine, Enriko Kvarantelli, sociolog koji je proveo revolucionarno istraživanje o tome kako se ljudi ponašaju tokom katastrofa, ispričao je priču o ženi koja je čula eksploziju i pobegla iz kuće, misleći da ju je pogodila bomba. Tek kada je shvatila da se eksplozija dogodila preko puta ulice, setila se da je u kući ostavila bebu.
“Umesto da bude antisocijalno, panika je nesocijalno ponašanje”, napisao je Kvarantelli. “Ova dezintegracija društvenih normi ponekad rezultira rasturanjem najjačih veza primarne grupe.”
Panika nimalo ne pomaže kod dugoročnih pretnji. Tada je ključno da frontalni korteks ostane pod kontrolom, upozoravajući nas na mogućnost pretnje i ostavljajući nam vreme za procenu rizika i izradu plana za delovanje.
Kako neizvesnost može da pokrene paniku
Ali ako smo preplavljeni informacijama i porukama tokom ove pandemije, zašto neki ljudi nabavljaju toaletni papir i sredstva za čišćenje ruku, dok drugi odbacuju rizike i zatvaraju se u izolaciju?
Ljudi su očigledno loši u proceni rizika usled neizvesnosti – i često smo loši u tome na različite načine koji dovode do toga da precenimo ili potcenimo svoje lične rizike.
Sonja Bišop, vanredna profesorka psihologije na kalifornijskom Univezitetu Berkli koja istražuje kako anksioznost utiče na donošenje odluka, kaže da je to posebno važno kao sada tokom pandemije koronavirusa.
Nedosledne poruke koje dobijamo od vlade, medija i organa opšteg zdravlja – kao što su različite preporuke o socijalnom distanciranju – podstiču anksioznost.
“Nismo navikli da živimo u situacijama u kojima se rapidno menjaju šanse”, kaže Bišop.
Panika i naše psihološke pristranosti
U idealnom slučaju, kaže Bišop, trebalo bi da promenimo pristup koji se zove učenje bez modela kako bismo procenili svoj rizik u svetlu neizvesnosti. Ovaj pristup ima u osnovi pokušaj i greške: oslanjamo se na svoja lična iskustva i postupno ažuriramo svoje procene verovatnoće da se nešto dogodi, koliko bi bilo loše ako se to dogodi i koliko napora moramo uložiti da to sprečimo.
Kad nemaju model kako se nositi s pretnjom, kaže Bišop, mnogi se okreću učenju utemeljenom na modelu u okviru kojeg ili se pokušavamo prisetiti primera iz prošlosti ili simuliramo mogućnosti u budućnosti.
I tu kreće “pristranost predrasuda”. Kada mnogo slušamo ili čitamo o nečemu, na primer o padu aviona o kojem je verovatno objavljeno mnogo vesti, postaje lako zamisliti sebe u avionu koji se ruši i lako možemo preceniti rizike letenja.
“Lako možemo da simuliramo taj scenario, što dovodi do toga da ne procenjujemo dobro njegovu verovatnoću”, kaže Bišop.
Slično tome, neki ljudi imaju predrasude prema optimizmu ili pesimizmu. Iako pesimisti ne mogu da prestanu sa strepnjom zamišljajući sve potencijalne scenarije sudnjeg dana, optimisti imaju tendenciju verovanja da se ništa loše neće dogoditi. Čak i ako pripadaju nekoj od ugroženih grupa, oni pronalaze način da to usklade sa svojim pogledom na svet, uveravajući sebe da su previše zdravi da bi umrli od koronavirusa.
“To nam vraća određeni osećaj kontrole”, kaže Bišop.
Da li je ikad dobar trenutak za paniku?
Iako sigurno postoje ljudi koji se ponašaju ekstremno, većina ljudi doživljava nešto drugo: akutnu anksioznost.
Neka količina anksioznosti može da bude dobra u slučaju katastrofa. Strah može da bude motivator, koji podiže našu budnost i nivo energije. Podseća nas na pranje ruku, obraćanju pažnje na važne vesti – i snabdevenost osnovnim stvarima u prodavnicama.
Dženifer Horni, direktorka epidemiologije na Univerzitetu u Delaveru i stručnjak za opšte zdravstvo, ističe da bi malo više panike moglo da bude posebno korisno na mestima kao što su SAD-a, čije stanovništvo istorijski nije naklonjeno merama zaštite javnog zdravlja kao što su izolacija i karantin.
“U tom smislu možda bi malo više panike moglo da bude produktivno u smislu razumevanja da naše ponašanje utiče na druge”, kaže ona.
S druge strane, teskoba je užasna stvar od koje se dugoročno pati. Što smo anksiozniji, to je i teže sprečiti naš mozak da prestane da se vrti po spiralama panike. Studije su pokazale da hronični stres zapravo može smanjiti delove našeg mozga koji nam pomažu da budemo razumni, i to može dodatno da potakne paniku.
Bišop ističe da naša tela zaista nisu stvorena da žive s akutnim stresom i anksioznošću nedeljama i mesecima. Iako nam mogu dati kratkotrajnu energiju, oni nas na kraju iscrpljuju i deprimiraju. To može da ima ozbiljne implikacije na reakciju društva; ako ljudi previše “izgore” zbog socijalne distanciranosti mogli bi ponovo da počnu izlaziti pre nego što pandemija dostigne svoj vrhunac.
Panika i pandemijske intervencije
Horni, koja je trenirala timove za brzo reagovanje tokom pandemije H1N1 (svinjskog gripa) 2009. godine, kaže da je smanjenje nesigurnosti ključno za osiguravanje naših intervencija.
Koronavirus nije potpuna nepoznanica, napominje ona. Zdravstveni radnici takođe znaju mnogo o koronavirusima iz rada sa SARS-om i MERS-om.
“Mnoge stvari koje se događaju su tipične mere javnog zdravlja koje preduzimamo za kontrolu epidemije; to se jednostavno sada događa u mnogo većem obimu”, kaže Horni.
“Često zbog epidemija stavljamo u karantin kruzere, ali to je obično zbog norovirusa ili sezonskog gripa.”
