Jedna blistava, impresivna karijera, uramljena u 50 godina umetničkog i skoro tri decenije pedagoškog rada, uskoro će u formi izložbe, biti dostupna svim poštovaocima lika i dela primadone Radmile Smiljnić.
Postavka koju priprema Dragica Gaćeša nosi naziv „Sve bilo je muzika“, a svečano otvaranje zakazano je za 23. oktobar u 18 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.
„Kada sam, krajem prošle sezone, dobila poziv iz Muzeja, bila sam iznenađena, ali i obradovana. Ja, iskreno, ne volim taj kult ličnosti u smislu ja, pa ja… tako da mi je u tom trenutku bilo malo i neprijatno.
Ipak, s druge strane, pošto sam se dve i po decenije bavila i pedagogijom, i za to vreme mnogi studenti su prošli kroz moje ruke, shvatila sam da bi ljudi, ipak, trebalo da znaju neke stvari, ne o meni, nego generalno o nama, kako je sve to vreme uopšte izgledalo i da uvide da nije sve uzaludno i da vredi boriti se… Jer, ovo je profesija koja zahteva puno odricanja i rada.
Ostala sam verna Narodnom pozorištu, ali ne baš do kraja, jer sam 1990. godine prešla na Akademiju. Ipak, više od dve decenije, odolevala sam brojnim pozivima jer, gde god da sam gostovala, želeli su da me zadrže u stalnom angažmanu. Ja na to nisam pristajala, već sam se uvek vraćala ovde, jer mi je baš ovde bilo lepo. I danas je tako. Umetnički sam maksimalno ostvarena, čak više nemam ni neke želje. Ja sam zadovoljna pevačica i ličnost“, kaže uvažena primadona Radmila Smiljanić, sopran.
Nižu, kao i srednju muzičku školu, završila je u rodnoj Banjaluci, a potom, 1959. godine upisuje Muzičku akademiju u Ljubljani, u klasi profesora Julija Beteta. Posle njegove smrti, odlučila je da studije nastavi na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, gde je kasnije, 1965. godine i diplomirala u klasi profesorke Brune Špiler, s predstavom Jakova Gotovca „Ero s onoga svijeta“. Zahvaljujući izvanrednom tumačenju Đule, dobila je trogodišnji angažman u Sarajevskoj operi.
Ta uloga „uvodi“ je u prvi sopranski fah, a potom slede još zahtevnije role – Leonora u Verdijevom „Trubaduru“, „Toska“ u istoimenoj operi Đakoma Pučinija i svakako Katarina Izmajlova u istoimenoj operi Dmitrija Šostakoviča.
O toj ulozi, kritičar slovenačkog „Dela“ Danilo Švara je napisao da je Smiljanićeva „svojim lepim, punim visinama, sigurno postavljenim glasom koji će se vremenom razvijati, svoju ulogu pevački donela tako, da je možemo lako ubrojiti među naše najbolje pevačice”.
Već 1967. godine, dirigent Oskar Danon pozvao je Radmilu Smiljanić da sa ekipom beogradskih solista na gostovanju u Barseloni tumači partiju Fatamorgane u operi Sergeja Prokofjeva „Zaljubljen u tri narandže“ i ulogu Lize u „Pikovoj dami“.
Posle ovog gostovanja usledio je poziv iz Narodnog pozorišta u Beogradu i debi 13. marta 1968. godine u ulozi Leonore, u Verdijevom „Trubaduru“. Nedugo posle toga, 1. septembra, iste godine, primljena je u stalni angažman.
„Bog je, što kažu, bio uz mene. To leto sam upoznala svog supruga, koji je bio Beograđanin, i odmah smo se nekako pronašli, prepoznali, venčali… Umesto da medeni mesec provedem s mužem, ja sam taj period provela radno sa Oskarom Danonom. Suprug je sve to tolerisao, jer je bio veliki operski fan….. Iako sam Sarajevo napustila teškog srca, radovala sam se odlasku u Beograd i jednom novom životu. Beogradska opera je tada sijala baš punim sjajem.
To su bili ostaci onog njenog zlatnog doba u kojem sam zakačila zadnji voz. Bilo je divno. U prve dve sezone napravila sam čak devet uloga prvog operskog faha. Lepši početak, za jednu mladu pevačicu kakva sam tada bila, nisam mogla ni da zamislim. Jer, kad sam došla ovde, pored sebe sam imala iskusnije, proslavljene pevačice i koleginice. Ja sam uvek bila neka treća, ali sam, ipak, našla svoje mesto pod suncem. Nisam dobijala klasične uloge, ali sam se veoma dobro snalazila u repertoaru 20. veka. Dr Raško V. Jovanović je jednom napisao da Beogradska opera ne bi imala dvadeseti vek, da nije imala mene. To što su svi izbegavali, meni je
bio izazov“.
Pored glasovnih mogućnosti i besprekorne tehnike, njenu bogatu karijeru obeležile su i vrhunske glumačke kreacije. Glavne uloge tumačila je i u „Jenufi“ (Jenufa), „Aidi“ (Aida), „Otelu“ (Dezdemona), „Balu pod maskama“ (Amelija), „Boemima“ (Mimi), „Turandot“ (Liu), „Madam Baterflaj“ (Ćo Ćo San), „Don Đovaniju“ (Dona Ana), „Figarovoj ženidbi“ (Grofica), „Evgeniju Onjeginu“ (Tatjana), „Prodanoj nevesti“ (Marenka), „Letećem Holanđaninu“ (Senta), „Otadžbini“ (Anđa)...
Nastupala je sa velikanima operske scene kao što su Mario del Monako, Plasido Domingo, Miroslav Čangalović, Hoze Kareras, Đuzepe di Stefano, Biserka Cvejić, Marta Medl..
Tokom razgovora, jedna od tema odnosila se i na njen pedagoški rad kojim je počela da se bavi u zenitu karijere. Kao profesor, prvo je radila na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, a od 1990. godine, u statusu docenta, predavala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
„Treba imati ljubav za decu. Njih treba voleti jako. Moramo ih voleti više nego same sebe, jer mi smo svoje karijere odradili. Treba da im bespoštedno, kao na tacni, predamo sve svoje znanje i iskustvo“ smatra naša sagovornica koja je tokom duge i veoma uspešne karijere osvojila brojne, značajne nagrade.
Dodaje, na kraju razgovora, da nema više želju da zapeva javno, ali i otkriva da zna da „pusti glas“ kod kuće, onako, za svoju dušu.
„Osećam se baš ispunjeno – i kao pevačica, i ličnost, i kao majka, i kao supruga. Moj muž je nažalost napustio ovaj svet prošle godine. Pola veka smo bili u braku i stvarno nam je bilo lepo.
Imam divnog sina (Nikola Mijailović – proslavljeni srpski bariton sa veoma bogatom međunarodnom karijerom, op.a.) koji me masimalno ispunjava i zdušno vodi brigu o meni. Što bih ja više pevala kad to on radi. Nastavljam se na najlepši mogući način putem sina“, ponosno ističe gospođa Smiljanić.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
Fotografije, programi, plakete i nagrade jedne blistave karijere
Izložba će obuhvatiti primadonin umetnički i pedagoški rad, kao i lične, drage uspomene. Posetioci će imati priliku da vide i njene brojne fotografije, programe, plakete i nagrade. Pored blistave karijere, fotografije obuhvataju period Radmilinog najranijeg detinjstava u Banjaluci, odrastanja tokom rata, školovanje u Beogradu i Sarajevu, ljubav i brak sa Branislavom Mijailovićem, njihovog sina Nikolu, njen profesorski rad na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, Banjaluci i Bijeljini, te Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i Akademiji lepih umetnosti.
