Još od uloge Anice Grandfild u ostvarenju Ljubiše Samardžića „Jesen stiže Dunjo moja”, sa kojom je pre 16 godina zakoračila na velika vrata u svet filmske umetnosti, glumica Kalina Kovačević gradila je svoju karijeru strpljivo i veoma uspešno svesna da se samo vrednim i predanim radom može nešto postići.
Nedugo posle toga, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je sa nepunom 21 godinom i to sa ocenom deset. Postala je slobodni umetnik, a svakom novom ulogom, sticala je naklonost ne samo publike, već i stručne kritike i, naravno, kolega.
Ređali su se pozivi za nove projekte, pa je tako 2006. godine prvi put zakoračila i na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu zaigravši Irinu, jednu od glavnih junakinja čuvene Čehovljeve drame „Tri sestre“, u režiji Vide Ognjenović. Nakon toga, pod istim krovom, usledile su i uloge u predstavama „Velika drama“, „Prizori egzekucije“, „Vesele žene vindzorske“… a sredinom 2012. godine primljena je u stalni angažman.
Na aktuelnom repertoaru trenutno igra u pet naslova, a poslednjih nekoliko meseci, spremala je ulogu ruske princeze Saše Al u komadu „Orlando“, prema čuvenom romanu Virdžinije Vulf, u režiji Bojana Đorđeva i dramatizaciji Tanje Šljivar. Predstava je završena i spremna za premijeru koja će biti održana kada se za to steknu epidemiološki uslovi.
U intervjuu Kalina otkriva da je u ovom intirgantnom komadu poseban, a istovremeno i najzanimljiviji utisak na nju ostavio, kako je istakla, taj proces sazrevanja ljudskog bića.
„Namerno kažem ljudskog, a ne muškarca ili žene, jer je Orlando i jedno i drugo. On je savršenstvo te dve razlike koje čine jednu celinu. Zato je Orlando svevremen. On je i prošlost i sadašnjost i budućnost. On je, jednostavno, savršenstvo.
Osim pomenute princeze, u predstavi tumačite još nekoliko manjih uloga…
– Da. Inače, cela ova predstava je nešto sasvim drugo od onoga što sam do sad igrala. I zato me je to inspirisalo i činilo srećnom. Prijao mi je rad sa rediteljem Bojanom Đorđevim, o kome sam pre toga čula izuzetne pohvale. I ceo proces rada je apsolutno to potvrdio.
Njegova ideja predstave u vrlo zanimljivoj dramatizaciji Tanje Šljivar je od početka ulila poverenje celoj ekipi, koja ga je sledila i verovala mu do samog kraja. Moja Saša, ruska princeza, koja je jedna od značajnih pojava u Orlandovom sazrevanju je potpuno drugačija od onoga što je on imao u svom dotadašnjem iskustvu.
Dolazi iz velike Rusije, sa mirisom mraza, snega i leda, nepredvidiva i samo na prvi pogled hladna, isprovocira u Orlandu do tada nepoznatu ljubav. Otkriva mu nove lepote muško-ženskog odnosa. Istovremeno, proces rada na ulozi Saše je bio i fizički težak. Cela scena je u komadu zamišljena da se njihova ljubav razvija na ledu. Kojim se
scenskim znacima to postiže u pozorištu, publika će otkriti na samoj predstavi. U svakom slučaju morala sam dosta da radim na svojoj kondiciji da se taj fizički napor ne bi osetio u govoru. Scenografija autora Siniše Ilića i njen kolorit su doprineli Orlandovoj intrigantnosti. Svi u predstavi igramo po više likova i to je, takođe,
izazov za glumca, a mislim i za sjajnog kostimografa Maju Mirković.
S kojim likovima, koje ste do sada tumačili, možete i privatno da se poistovetite?
Lorens Olivje kaže : „Zagrebeš glumca, izađe novi glumac“. Hoću da kažem, čovek je kao kosmos u malom i u njemu postoji sve što je moguće. Znači, sve što je moguće kod čoveka postoji u nama, samo je pitanje koliko smo mi toga svesni i koliko hrabri da to istražujemo. Nemoguće je ni iz čega stvoriti nešto… Glumac mora da opravda sve što igra i mora da razume sve što je moguće. I ne radi se tu o tome da li su vam nečiji stavovi i razmišljanja bliski, nego se radi o istraživanju uloge koju igramo. Često nešto što nam je blisko ne znači zagarantovan uspeh.
Prvu ulogu, a reč je o jednoj simpatičnoj osmogodišnjoj devojčici, odigrali ste davne 1991. godine u televizijskom filmu „Mala šala”, po tekstu Siniše Kovačevića i u režiji Aleksandra Đorđevića. Nije li to, zapravo, već bio trenutak kada je polako počela da se rađa vaša ljubav prema glumi?
Naprotiv, bilo je užasno naporno i, za jedno osmogodišnje dete, nezanimljivo (smeh). Moja želja za glumom se rodila kad sam imala 16 godina. Mada, moram da priznam da sam se do samog kraja dvoumila između psihologije i glume. I dan danas veoma mnogo čitam iz oblasti psihologije, što je vrlo dragoceno i za glumu.
Odigrali ste brojne uloge u pozorištu, na televiziji i filmu. Na koju ste najponosniji, koja se posebno izdvojila?
Sigurno je to uloga Anice Grandfild u filmu „Jesen stize Dunjo moja“ u režiji velikana jugoslovenskog filma Ljubiše Samardžića, sa kojom sam zakoračila na velika vrata u svet filmske umetnosti. Nakon nje su usledile sve ostale uloge, što u pozorištu, što na televiziji.
Osvojili ste i mnoge značajne nagrade – od „Carice Teodore”, preko „Zlatne mimoze”, Nagrade grada Beograda za doprinos u kulturi, Nagrade za najbolju glumicu na 16. Festivalu „Dani komedije“ u Bijeljini, „Zlatne značke“, za doprinos razvijanju kulturnih delatnosti u Srbiji… Ove godine, nedavno, za Dan Narodnog pozorišta, 22. novembar, pripala vam je i Javna Pohvala za rezultate u radu od izuzetnog i posebnog značaja za uspešnu aktivnost Narodnog pozorišta u Beogradu za sezonu 2019/2020…
Nagrade mi veoma znače jer su potvrda da se nalazim na pravom mestu, što se tiče i profesije, a i pozorišta. Ja sam veoma vezana za Narodno pozorište u kome igram trenutno u pet naslova i svako priznanje me iskreno učini srećnom, pogotovo što je Dan Narodnog pozorišta, koji je 22. novembra, i moj rođendan. Eto jedne lepe
simbolike.
U današnjem svetu u kojem su netrpeljivost, mržnja i nasilje ponovo u porastu i gde se naša planeta, već skoro godinu dana, nalazi na ivici biološke kataklizme usled pandemije Kovida 19, neophodno je da obnovimo našu duhovnu snagu. Ima li pozorište tu moć, da svojom plemenitom ulogom, ispuni čovečanstvo energijom i pokrene ga da se izdigne iz sopstvenog pada u ambis?
Lepo pitanje, dugo mi nisu postavili ovakvo. Dostojevski kaže: „Lepota će spasiti svet“. Pozorište, sigurna sam pripada toj lepoti. Ovih dana, u ovom teškom vremenu, kada je sve protiv čoveka i onoga što čini smisao života, a to je razmena emocija i ljubav, francuski umetnici su se oglasili vapajem da sačuvamo umetnost i kulturu. I ja
im se pridružujem. Ja duboko verujem da će pozorište i umetnost pobediti sve ovo što nam se događa. Do sad je kroz istoriju pobeđivalo. Pobediće i sad, hoću tako da verujem.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
