Svoju izuzetno bogatu kolekciju značajnih nagrada, primadona Jadranka Jovanović nedavno je ukrasila još jednim prestižnim priznanjem – Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena koji se dodeljuje za naročite zasluge i uspehe u predstavljanju države i njenih građana. U intervjuu za „Pozorišne novine”, prvakinja Opere Narodnog pozorišta nije krila oduševljenje nagradom (uručenom 15. februara na Dan državnosti Republike Srbije) ističući da je zbog nje veoma ponosna i srećna.
„Pre dve godine, kada sam dobila Međunarodnu nagradu za operetu, jedinstvenu u tom žanru, koju dodeljuje Internacionalna asocijacija operete regije Friuli Venecia Đulia u severnoj Italiji, moja radost je bila ogromna. Pre svega, jer sam to doživela kao krunu svoje međunarodne karijere i što sam prva Srpkinja koja je dobila tu nagradu.
Ali, kada mi je javljeno da sam dobila Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena, nisam mogla da poverujem da je moguće biti još radosniji, srećniji. Ova nagrada ima poseban, ogroman značaj, jer sam je dobila u Srbiji. To je priznanje koje mi je dodelila moja zemlja, koja je prepoznala i primetila sve ono što ja jesam svih ovih godina i decenija – ambasador svoje države, neko ko nikada nije promenio svoje ime i prezime, ko nije prihvatio državljanstvo druge zemlje, iako mi je nuđeno i ko je zbog toga, kao i svi drugi građani kada smo bili pod sankcijama, prošao kroz mnogo muka, prepreka, provokacija… predstavljajući svoju zemlju i na sceni i van nje, dostojanstveno i ponosito.
Vi ste i narodni poslanik u skupštini Republike Srbije u drugom sazivu. Šta za Vas predstavlja učešće u srpskom parlamentu, šta je bilo presudno da prihvatite jedan takav izazov i uđete u politiku?
Sa ove distance, presudan je bio upravo trenutak u kome sam dobila poziv od premijera Aleksandra Vučića, koga sam i pre toga poznavala čitav niz godina, da budem poslanik. Više stvari je, naravno, uticalo na ovu moju odluku i prihvatanje. Kod mene se, inače, u životu nikad ništa ne dešava slučajno. Sve je u nekoj kosmičkoj harmoniji
koja je meni namenjena i ja to umem da pročitam i prepoznam. Kroz aktivnosti u parlamentu, sve moje ogromno znanje i iskustvo, koje sam stekla tokom dosadašnjeg umetničkog života dobilo je viši smisao i na najbolji mogući način služi boljitku i predstavljanju Republike Srbije.
Šta biste posebno istakli, na šta ste najponosniji u okviru svog rada u srpskom parlamentu?
Pre svega, ponosna sam što sam pokrenula inicijativu, koja je i ostvarena, u vezi
sa problemom baletskih umetnika u Narodnom pozorištu. Takođe, vrlo sam se zdušno i
iskreno borila da se, u ovoj teškoj situaciji, pomogne samostalnim i slobodnim umetnicima. Inicirala sam i situaciju koja se ticala problema koje je imala Kolarčeva zadužbina, iako je pre mog obraćanja, Ministarstvo kulture i informisanja preduzelo neke mere, što me je izuzetno obradovalo. Ipak, najvažniji deo moga rada, na koji sam posebno ponosna, odnosi se na saradnju sa Frankofonijom, a ja sam šef delegacije Narodne skupštine pri Parlamentarnoj skupštini te značajne međunarodne organizacije koja predstavlja 88 država, zemalja i regija koje koriste francuski kao nacionalni jezik.
Srbija je deset godina bila samo posmatrač u Frankofoniji. Ta organizacija u prvi plan stavlja obrazovanje i kulturu, jednakost, različitost, solidarnost… ali, kroz to provejavaju i ozbiljna politička pitanja. Posebno sam ponosna što sam u trenutku, kada je Srbija promenila svoj status i postala pridruženi član ove zajednice, bila šef naše delegacije. Naravno, moje poštenje mi ne dozvoljava da kažem da je to samo moja zasluga… Sudbina mi je, takođe, išla na ruku. Ja tamo nikome nisam rekla da sam operska umetnica, bila sam kao i svi drugi parlamentarci, na našim prvim susretima. Međutim, u Luksemburgu, desio se nastup Luksemburške filharmonije. Pridružila sam im se na sceni i nastupila zajedno sa njima. Od tog trenutka, sve se okrenulo u korist Srbije.
U ovoj, aktuelnoj, sezoni, prihvatili ste i poziv za rad sa mladim polaznicima Operskog studija „Borislav Popović” Narodnog pozorišta u Beogradu, kao jedan od umetničkih rukovodilaca. Kakvi su Vam utisci tokom dosadašnjeg perioda rada?
Mnogo sam se dvoumila da li bi trebalo da prihvatim učešće i rad sa mladim ljudima, jer sam po prirodi disciplinovana i odgovorna. Susrela sam se sa mnogo lepih glasova, ali sam, ipak, očekivala više. Više ozbiljnosti, studioznosti, posvećenosti… Jedan manji deo sve ovo pokazuje, dok je ostalima isključivo važan samo njihov self
marketing.
Od ove godine ste i član Saveta Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti mladih „Melanija Bugarinović“. Šta vas je motivisalo da prihvatite tu saradnju?
Sam gest Melanije Bugarinović koja je pokazala ne samo da je bila čudesna, vrhunska umetnica, već i izuzetna ljudska veličina. Iz generacije u generaciju najčešće se govori o tome kakav je imala glas. Čak, i moja generacija, i ja, koja nisam bila u prilici da je čujem uživo, takođe govorimo o njenom fantastičnom glasu. Manje se govori i o njenoj velikoj karijeri, što bih rekla da je važnije od fantastičnog glasa, jer to je priroda, a skoro se uopšte ne govori o ovom njenom fondu i njenom plemenitom gestu gde je svoj veoma teško zarađen novac kroz umetnost, ostavila budućim generacijama da im pomogne znajući koliko je težak put kojim je i ona sama išla.
Mnogi umetnici koji i zarade određeni novac, ne postupe tako, a ona je to uradila i naša je dužnost da neprekidno ukazujemo na taj humani gest večnosti Melanije Bugarinović. Nedavno ste se ponovo našli u samom vrhu operskih umetnika iz čitavog sveta – ovoga puta kao član žirija Međunarodnog takmičenja operskih pevača, u organizaciji italijanske škole pevanja Fiorenca Ćedolins 2021, (Fiorenza Cedolins), koje se ove godine održava virtuelno. Članovi žirija, zajedno s Vama, predstavljaju skup evropske elite posvećene klasičnoj muzici i operskom
pevanju…
Srbiju sam, kroz svoju karijeru, uvek predstavljala s velikim ponosom. Tako je i ovoga puta gde sam se našla u društvu, zaista, velikih svetskih imena, pre svega pevačkih, od Roberta Alanje do Karlosa Alvareza. Ali, nisu samo pevači članovi žirija, tu je i više od 30 direktora poznatih svetskih teatara. Prisustvujem jednoj ozbiljnoj inovaciji koja umetnika stavlja u prvi plan.
Ovo takmičenje podrazumeva da se svaki umetnik predstavi sa svojom koncepcijom određenog muzičkog dela. Znači, sam sebi je reditelj. To je prezentacija sveukupne ličnosti jednog umetnika, dakle ne samo vokalne tehnike…
Kao član žirija, moram da pregledam ukupno 246 video snimaka. To je zaista ogroman posao, ali sam, s druge strane, srećna, jer i ja mnogo toga učim gledajući te fantastično kreativne mlade ljude iz celog sveta. Iznenađujuće je da se niko iz našeg Operskog studija nije prijavio za ovo takmičenje.
Već godinu dana, usled pandemije korona virusa, živimo neku „novu normalnost“ koja nam poprilično uslovljava način života. Koliko je, usled svega toga, pozorište zaista neophodno ljudima kao jedan terapeutski prostor, utočište za beg od korona stvarnosti?
U ovom periodu veoma dobro se pokazalo koliko je umetnicima teško bez umetnosti, ali i koliko je drugim ljudima težak život bez umetnosti. Posle jednog od koncerata, na kojem sam nastupila u Narodnom pozorištu, susrela sam se, slučajno, sa jednom gospođom iz publike. Kazala mi je rečenicu koja, možda, daje odgovor na vaše pitanje: Jao, pa ja sam sada u pozorištu potpuno zaboravila na kovid, nijednog ružnog trenutka se nisam setila i zaboravila sam na sve muke. Gospođu je koncert toliko zaneo da se i ovoga puta pokazalo kako umetnost zaista oplemenjuje ljude.
Opera, bar kada je reč o Narodnom pozorištu, egzistira održavanjem raznih tematskih koncerata čiji ste i Vi, skoro, redovni učesnik. Nedostaju li vam predstave s repertoara i verujete li da ćemo uskoro da se vratimo normalnom životu?
Ja sam optimista po volji, a pesimista po intelektu. Ne verujem da će ovo tako brzo proći, ali pošto sam optimista po volji, sve ono što nam je dato, možemo i moramo savladati svojom voljom i radošću da smo živi i da se radujemo životu. Kada je reč o predstavama, meni lično ne nedostaju. Mnogo sam ih otpevala putujući s jednog kraja sveta na drugi. Zapravo, nedostaju mi neke drugačije, raritetne, savremene opere, nešto novo što do sada nisam radila, a ne nedostaje mi da ponavljam jedan te isti repertoar koji pevam već četiri decenije. Sve vreme, neprekidno, ići istom linijom, je nešto što mene kao umetnika ne ispunjava. Ali, veoma bi mi prijalo nešto poput opere koju smo radili ovde, u Narodnom pozorištu, pre šest godina – „Melanholični snovi grofa Save Vladislavića“. Čekam nešto potpuno novo, drugačije, nešto što bi za mene bila jedna nova provokacija, nova injekcija radosti, uživanja i istraživanja.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
