Pozorište, film, televizija – tri medija u kojima dramski umetnik Aleksandar Đurica, već dugi niz godina, podjednako, s velikim, uspehom, gradi svoju karijeru.
Stalni je član ansambla Drame Narodnog pozorišta od 2004. godine, a na aktuelnom repertoaru trenutno ima šest predstava („Derviš i smrt”, „Dama s kamelijama“, „Čudo u Šarganu”, „Narodna drama”, „Elektra“ i „Ričard Treći“).
Već izvesno vreme, u matičnom teatru, ovaj glumac raskošnog talenta, koga je šira publika poslednjih godina mogla bolje da upozna i kroz uloge u brojnim televizijskim serijama, intenzivno sprema lik Vasilija Ivanoviča Berkutova, jednog od glavnih junaka poznatog komada ruskog satiričara Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog „Vuci i ovce“.
Premijera predstave, u režiji Egona Savina, planirana je u junu na Velikoj sceni, a u podeli su i Olga Odanović, Bojan Dimitrijević, Sonja Kolačarić, Anastasia Mandić, Sonja Knežević, Ljubivoje Tadić, Nebojša Kundačina, Bojan Krivokapić i Dimitrije Ilić.
„Ovo je komad koji svojom atmosferom, temom i stilom pripada apsolutno Narodnom pozorištu”, kaže Đurica i dodaje: I da, baš u adaptaciji i režiji Egona Savina nastavlja najbolju tradiciju klasike na nov način, što je čini mi se ispravna repertoarska putanja koju ova kuća s vremena na vreme napusti. Uzbudljivo je baviti se kvalitetnim klasičnim delom u moru površnosti i banalnosti. Smatram to velikom privilegijom.
Reditelj Savin vam je poverio ulogu Vasilija Ivanoviča Berkutova, lažnog tajkuna i varalice…
Do sada nisam igrao takve karaktere, ali i taj zadatak vidim kao izvesno priznanje od strane reditelja. Verovatno smatra da bih mogao da odgovorim zadatku. Ili se bar nada. Berkutov danas vreba iz svake kombinacije, iz svakog poslovnog ugovora, tendera, javne nabavke, građevinskog zemljišta, katastra…nebrojeno je prilika za Berkutove. Pokušavam da ih prepoznam i da na taj način približim i publici njihove manipulativne mehanizme.
Radnja ovog komada dešava se u jednoj ruskoj provinciji u drugoj polovini devetnaestog stoleća. U čemu vi danas vidite najmarkantniju tačku preseka tog komada sa realnošću u kojoj živimo?
Ostrovski je kritikovao plemićki stalež i podsmevao se novim bogatašima carske Rusije. Ista ta satira prati i novije sisteme,bez razlike. Tako da i svet naše predstave, smešten u doba divlje privatizacije Jeljcinove Rusije, savršeno pristaje tom okviru.
Koliko je u procesu rada bilo teško skinuti prašinu klasicizma sa tog teksta kako bi reč Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog zvučala savremeno?
Taj tekst ima neke osobine i datosti vremena u kom je nastao ali mi se čini da sa malim intervencijama možemo dosta toga dobiti. Hoću da kažem, u svakom vremenu i na svakom jeziku važi da „dok je ovaca biće i šišanja”!
Osim u pozorištu, publika vas redovno gleda i u veoma zapaženim ulogama koje ste ostvarili u skoro svim značajnim domaćim televizijskim serijama, emitovanim u poslednjih nekoliko godina. Šta danas znači biti priznat, a šta poznat?
Nisam baš siguran da znam odgovor na ovo pitanje, ali pokušaću. Poznat, pogotovo u eri mreža, platformi, može biti svako. Vorhol je to odavno predvideo. Priznanje se mora zaslužiti. Bez obzira od koga dolazi i u kom obliku, ono je uvek razultat vašega rada, truda i umešnosti.
Koji su vaši osnovni kriterijumi da prihvatite određenu ulogu, kako u pozorištu, tako na televiziji i filmu?
Različiti su kriterijumi koji me opredeljuju da prihvatim ponuđeno. Nekada je to sam tekst ili scenario, nekad ekipa koja se okupila oko projekta, mada ni materijalna satisfakcija nije zanemarljiva stavka. Ali, šta god da je motiv, mora postojati, bar u mom slučaju, jedan standard po pitanju kvaliteta. Ja bih ga nazvao Zlatni standard.
Za glumce se obično kaže da, zahvaljujući poslu kojim se bave, imaju mnogo bogatiji i sadržajni unutrašnji život od drugih?
Ja verujem da se u svakom čoveku krije neizmerno bogatstvo unutrašnjih doživljaja i erupcije senzacija i emocija. Umetnici možda imaju efikasnije mehanizme kojima mogu da obrade i ispolje ta stanja i slike. Na kraju krajeva, zbog toga su i prepoznati kao talentovani i zbog toga su dobili priliku da se školuju i usavrše na umetničkim akademijama.
Dakle, kao neki zaključak, može se kazati da profesija i put koji ste izabrali imaju smisla?
Postoje periodi u životu, a i tokom karijere, kada se zapitate ima li sve ovo što ja radim smisla. To je recimo i ovaj težak period koji svi prolazimo. Ali, ako je ovo moje delanje nekoga bar zabavilo, ili mu čak pomoglo da doživi neko pročišćenje, ja sam zadovoljan i moj posao i put imaju smisao.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
