Dramski repertoar Velike scene Narodnog pozorišta bogatiji je za još jedno vrhunsko delo klasične literature pedstavu “Vuci i ovce“ Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog, u režiji Egona Savina.
Tokom dosadašnje veoma uspešne i bogate umetničke karijere, postavili ste, i to s velikim uspehom, dva komada Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog; posle „Šume” i „Unosnog mesta”, Vaš novi rediteljski izazov je komedija „Vuci i ovce”. Koji su bili osnovni motivi da izaberete baš ovaj komad, od ukupno 47 koliko ih je napisao slavni ruski satiričar?
Ovo je remek-delo, baš kao i pomenuta dva komada. To je poslastica za reditelja. Reč je o klasici, disciplini koja je zanemarena u našem pozorištu. Retko se radi Ostrovski, ali retko se radi i Šekspir, Molijer, Sofokle, Sterija… Zašto? Zato što je zahtevno. Potrebno je puno energije, talenta, vrhunska podela. Stvarati umetnički teatar na velikim delima klasične literature, to predstavlja ogroman rediteljski izazov.
Danas se više rade savremeni komadi na temu svakodnevice sa naročitim osvrtom na aktuelnu političku situaciju. Još ukoliko nema priče ni likova, pa to se radi žmurećki (smeh). U našem teatru sve je manje dobro igranih klasičnih komada i obaveza nacionalnog teatra je da igra velikane i njihova remek-dela, onoliko koliko možemo i kako možemo.
Od toga ne treba odustajati. Jeftina zabava se uvukla u naš teatar, i zato je važno da igramo klasike i to klasike koji pokazuju koliko lepote, koliko duhovitosti postoji u knjigama koje, zapravo, niko i ne čita.
Ja volim duhovito pozorište, pravio sam ga sa ogromnim zadovoljstvom, praviću ga i dalje. Dakle, optužba i podsmeh, zabava nikako.
Iako važi za veoma poznat, interesantno da je ovo tek peta pozorišna verzija komada „Vuci i ovce” u Srbiji. Do sada je ovo delo postavljano samo u SNP-u (1949),
Narodnom pozorištu Timočke krajine (1954), Narodnom pozorištu Priština (1967) i JDP- u (1974). Iz vašeg ugla, ne samo kao uglednog reditelja, već i priznatog pedagoga, koji bi mogli da budu osnovni razlozi za tako retko postavljanje ovoga dela?
Kao što rekoh malopre – zato što je sve to zahtevno i skupo. Savremeno pozorište je, takoreći, sirotinjsko pozorište. Mi smo ostali bez sredstava za velike pozorišne projekte. Potrebno je truda i vremena u pripremi, realizaciji, potrebno je da glumci budu na dispoziciji što je postala retkost u našem teatru. Jednostavno rečeno, klasična dela ne mogu da se rade površno. To su neki od razloga zašto se ovakva dela retko igraju. Ja, kad pročitam neki klasični komad, imam radost otkrivanja onih mesta koji ukazuju na nepromenljivost ljudske prirode.
To je energija koju ću preneti na svoju ekipu i taj trenutak predstavlja pokretanje jednog kreativnog procesa. Taj proces, ukoliko pozorište stoji iza reditelja i projekta, na kraju rezultira lepim predstavama. Ja sam sa velikim zadovoljstvom i velikim uspehom radio dve verzije „Šume” – u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Novom teatru u Budimpešti. Napravio sam dve potpuno različite predstave.
Od ovog komada zaista očekujem mnogo zato što je svaka uloga i svaka situacija briljantno napisana. „Taj kvalitet je, naravno, i velika obaveza za sve nas koji radimo predstavu. Potrebno je mnogo glumačke veštine, mnogo smisla za poniranje u kompleksne psihološke situacije i, naravno, potrebna je zajednička igra koju je dosta teško dobiti. Nadam se da će nam to poći za rukom.
Ostrovski je sublimirao ono najbolje od ruske književnosti i duhovitošću i neposrednošću približio se čak i nepismenom gledaocu. Obožavao je da se podsmeva crkvi i aristokratiji i da bude angažovan i satiričan u tolikoj meri da su mu mnoga dela bila zabranjivana za izvođenje…
Sve što je Ostrovski napisao, živi u prošlosti, ali u istoj meri živi i u sadašnjosti i u budućnosti. I tu nema nikakve sumnje. On je jedan od nekolicine pisaca iz celokupne dramske literature koji nedvosmisleno poseduje taj kvalitet. Ostrovski je, kao i svi veliki pisci, pisac realističkog stila. Gledano iz duha našeg vremena, on je pisac društvenih komedija. Likovi su, istovremeno, autentični i karikaturalni. Ostrovski piše komade iz golog života. Pisao je i melodrame – „Oluja“, „Devojka bez miraza“, „Talenti i obožavaoci“…. Posmatrao je ljubav sa različitih pozicija.
Zaljubljeni su uvek stradali, bivali manipulisani, pokradeni, osramoćeni, ponižavani, ali su uvek praštali i ponovo bivali zloupotrebljeni. To su ljudi – ovce, omađijani ljubavnim slepilom i neumrenom strašću podavanja i prepuštanja pohlepi i požudi ljudi – vukova. Vukovi su robovi svoje gladi koja ih muči i izjeda.
Uradili ste i adaptaciju komada izmestivši radnju, iz 1875. godine, u Jeljcinovu Rusiju početkom devedesetih. Zašto baš u taj period?
Zato što je društveni kontekst sličan. To je vreme društvenog prevrata i velikog kolektivnog stresa, vreme kada se u jednoj velikoj državi ne zna šta će biti sutra. Takva vremena dobra su podloga za dramska dela. To su trenuci u kojima padaju maske. Maske koje svakodnevno nosimo i upotrebljavamo i koje su nam u funkciji ostvarenja naših ciljeva. U velikoj krizi maske padaju i pokazuje se pravo ljudsko lice.
Ostrovski sa mnogo sarkazma konstatuje da iza maski uglednih građana stoje, bukvalno, zveri. Zato je komad nazvao „Vuci i ovce”… Ljudski rod postoji od pamtiveka u podelama na starije i mlađe, muškarce i žene, vernike i bezvernike, bogate i siromašne, pismene i nepismene, lude i normalne, prostake i otmene….ali postoji jedna podela starija i važnija, možda, od svih ovih podela. To je upravo ta podela na vukove i ovce.
Ova podela ne poznaje ograničenja, ona živi i među prijateljima i među ljubavnicima, saveznicima i klanovima, bandama, partijama, ova podela ne poznaje rase ni nacije, istorijske periode ni kulture, opredeljenja ni pripadnosti. To je podela nad podelama. Večna i neuništiva i prati svaki ljudski život. Nema tog čoveka koji je proživeo na svetu, a da nije bio ili vuk ili ovca, ili ponekad vuk, a češće ovca.
Ko su danas vuci, a ko ovce?
Većina nas smo ovce, s tim što s vremena na vreme navučemo vučiju kožu kad je to neophodno. Najčešće u samoodbrani. Vuci, kojih je mnogo manje, su većinom u ovčijoj koži, mimikrirani. Samo neki od njih, oni najdominantniji se bahahte i razmeću svojim očnjacima.
Pokazuju nama – stadu, svoje očnjake svakodnevno. To bi bila moja ideja te alegorije o vukovima i ovcama. Ali, paradoks je u tome što ovce najčešće vole da budu ovce i ne opiru se u momentu kada ih čereče očnjaci vuka. To je ono što je u ljudskoj prirodi nepromenljivo Ostrovski, kao jedan od najrelevantnijih satiričara svetskog teatra, najveći deo svog dramskog stvaralaštva posvetio je prikazivanju „mračnog carstva” korumpiranog trgovačkog staleža.
U ovom komadu život je prikazan kao gruba igra materijalnih interesa, u njemu je ljudska priroda isuviše poistovećena sa onim njenim delom koji, u određenim istorijskim uslovima, učestvuje u malim, trivijalnim ritualima buržoaskog načina života – u sklapanju brakova iz računa, u mutnim finansijskim transakcijama, u verskom licemerju…
Šta će biti u fokusu Vašeg rediteljskog čitanja ovog dela?
Potpuno je neverovatna činjenica koliko u porodičnim odnosima, ljubavnim odnosima, pa i u onim najsuptilnijim poslovnim odnosima postoji ideja o eksploataciji, ideja o upotrebi, ideja o pljački. To je fascinantno. Mi živimo u uverenjima da je bliskost koju ostvarimo sa porodicom, prijateljima, ili u braku, garancija poštovanja i ljubavi. Zanimljivo je kako Ostrovski veoma duhovito, sarkastično i tačno u to sumnja i dokazuje suprotno. Dakle, ti najbliži, jedni drugima rade o glavi. Taj paradoks, taj apsurd mi je pozorišno veoma inspirativan i pokušaću to da izvučem u prvi plan – skrivene, tajnovite zle namere koje najbliži imaju jedni prema drugima.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
