Posle tačno 57. godina, kada je poslednji put igrana u Narodnom pozorištu, Nušićeva „Vlast“ ponovo se vraća tamo gde je i praizvedena 26. januara 1939. godine. Biće to, pod ovim krovom, četvrta postavka te komedije koju je slavni srpski komediograf počeo da piše 1937. godine, ali je nije završio, jer je u međuvremenu preminuo.
Novu verziju sprema jedan od najboljih reditelja mlađe generacije Milan Nešković, premijera je planirana za 6. novembar na Sceni „Raša Plaović“, a u podeli su Aleksandar Srećković (Arsa), Branko Vidaković (Svetozar), Nikola Rakočević (Miloje), Dimitrije Dinić (Pavle), Vanja Ejdus (Mara) i Zorana Bećić Đorđević (Rina).
„Tretiranje problema vlasti i našeg odnosa prema istoj je nešto što će inspirisati umetnost i umetnike dokle god bude ove planete. Jedini način da zamislimo svet bez vlasti je takođe u umetnosti jer vlast svoje uporište ima jedino u realnosti“, kaže reditelj Nešković i dodaje:
„Ono što je mene uvek zanimalo kod ove teme jeste fascinacija vlašću i promena koja se događa u osobama koje su ili na vlasti ili su bile nekada na vlasti, a ponajviše me intrigira bliskost vlasti kao društvena odrednica. Nušić je sve ovo secirao, ali nažalost samo do pola, jer da je završio komad, možda bi neko iz neke od vlasti pročitao isti i doživeo bilo kakvu vrstu katarze“.
U jednom intervjuu, iz marta 1937. godine, Nušić je, između ostalog, kazao: „Uzeo sam za siže onu promenu kod čoveka koju donosi vlast. Uvek sam opijenost vlašću posmatrao i zanimala me je ta promena koja je naročito kod nas tako upadljiva. Mislim da je to blagodaran siže za jednu satiru“.
Šta je za vas, kao reditelja, bilo „tako upadljivo“ u ovom komadu?
Farsičnost Nušićeve satire. Ona je tako plodno tle za komediju kojoj se vraćam sve više kroz svoj rad. U ovoj predstavi šestoro glumaca igraće preko trideset likova te se nećemo baviti isticanjem ičega drugoga do fenomena vlasti kako i dolikuje obradi jedne tako bitne teme sa napomenom da se ni jednog trenutka ne bavimo dnevnom politikom, ne iz straha od „naše vlasti“ nego upravo suprotno, iz nemanja plodnog materijala za komediju. Dobra komedija o vlasti na dnevno političkom nivou se može raditi u uređenim društvima sa srećnim narodom. Kod nas o vlasti na tom nivou možemo napraviti jedino „tragediju jednog naroda sa srećnim krajem za aktere“.
Iako nije završio ovu komediju, ona je bila i ostala jedna od Nušićevih najpopularnijih priča iz opusa njegovih takozvanih „malih komada“. Svih ovih godina i decenija bila je izazov za pisce i reditelje da je dopune, završe, dopišu joj kraj.
Tome niste ni vi odoleli. Koliko je bilo inspirativno i izazovno nastaviti tamo gde je Nušić, silom
prilika, stao?
Ja se nikada ne bih usudio da dopisujem nekoga kao što je Nušić iz mnogih razloga o kojima ne treba ni trošiti reči. Kao što je Nušić u mnogim svojim komadima obrađivao temu vlasti iz različitog aspekata, tako sam i ja samo uzimao delove njegovih komedija koje obrađuju taj fenomen i igrao se dodeljivajući replike iz različitih situacija novim likovima.
Pozorište jeste igra, te možete samo zamisliti količinu izazova i inspiracije. Nušić se u ovoj priči dobrano nasmejao nad nemanima karijerizma, korupcije, lopovluka, šićardžijstva, slavoljublja… želeći da ukaže na opšte probleme u funkcionisanju i doživljaju vlasti u tadašnjoj državi (radnja se odvija za vreme vladavine dinastije Obrenović).
Zaplet baziran na familiji kojoj se „posrećilo“ da joj zet bude izabran za ministra, otvara Pandorinu kutiju ostrašćenih želja i ambicija; što je manja zasluga, to je jača neutoljiva sila lične koristi i protekcije.
S obzirom na to da ste uradili i adaptaciju ove komedije situacije, kako bi glasio vaš odgovor na pitanje – šta je to vlast, kako je mi shvatamo, danas i ovde?
Ne znam. Tek smo počeli probe. Iskreno se nadam da ćemo kroz proces odgovoriti sebi na ova pitanja, a zatim i publici, pa tada mogu i vama uputiti pismeni odgovor.
Stara izreka kaže: „Daj čoveku vlast, pa ćeš videti kakav je ustvari“. Nije li, zapravo, to i osnovna poruka ovog komada?
Ja duboko verujem da dobri komadi nemaju poruke nego postavljaju pitanja, a ovo je dobar komad. Ovo je mnogo više od pamfletskog pozorišnog komada koji nam nešto poručuje sa scene. Ako je to dovoljno za pozorište, onda svaki miting koji se odvija u pozorištima sve češće i češće možemo nazvati predstavom. Nušićeva Vlast skriva mnogo dublja pitanja vezana za način funkcionisanja jedne porodice koja se na ovaj ili onaj način približila vlasti i prati (bar naša predstava, jer ne znamo kuda bi Nušić odveo) njen uspeh ili sunovrat. Znajući da su sve porodice na vlasti srećne, a sve srećne porodice su iste, te eto osnove i za humor bez koga više ne možemo da se borimo ni sa životom, a ni sa vlašću.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
