Svetislav Bule Goncić je priznati srpski dramski umetnik koji je u svet glume zakoračio već sa deset godina (1970) ulogom Buleta u seriji „Ringe, ringe, Paja”, a nakon toga usledile su i druge, brojne i veoma značajne, role u televizijskim i filmskim ostvarenjima kao što su „Salaš u Malom ritu”, „Kamiondžije“, „Aleksa Šantić“, „Šećerna vodica”, „Oktoberfest”, „Srećni ljudi”… Autor je više dokumentarnih filmova.
Pozorišna publika ga pamti po sjajnim ulogama, odigranim na raznim beogradskim scenama, u predstavama „Bubnjevi u noći”, „Diplomac”, „Put oko sveta”, „Dr Džekil i Mr Hajd“, „Propast carstva srpskoga”, „Dvije”, „Totovi”, „Kneginja iz Foli Beržera” „Mravlji metež”, „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina”, „Maj nejm iz Mitar”, „Ranjeni orao“… i, naravno, kao kruna njegove bogate glumačke karijere – „Neki to vole vruće”, jedna od najdugovečnijih predstava u Beogradu, kultni mjuzikl „Pozorišta na Terazijama”, u režiji čuvene Soje Jovanović, u kojem maestralno tumači lik maskirane džez muzičarke Džeri. Za tu ulogu, 1991. godine dobio je prestižnu Nagradu „Zlatni ćuran” na Danima komedije u Jagodini, a predstava je, posle više od tri decenije od premijere, i dalje na redovnom repertoaru.
Goncić je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića, 1982. godine. Stalni je član pozorišta „Atelje 212“ od 1983. godine. Bio je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije od 1996. do 1998. godine, direktor Pozorišta na Terazijama od 1998. do 2000. godine, a od 2015. godine nalazi se na čelu Ustanove kulture „Vuk Karadžić“.
Goncić ističe da je za njega velika čast da se nađe na čelu Narodnog pozorišta u Beogradu i najavljuje da će jedan od prvih zadataka biti definisanje koncepta rada ove institucije u skladu sa novim vremenom u kojem se nalazimo.
„Ministarstvo kulture i informisanja radi u interesu svih ustanova kulture u Srbiji, pa tako i u najboljem interesu Narodnog pozorišta. Sa ovakvim odlukama, naše resorno ministarstvo ima ideju da radi u kontekstu boljeg rada nacionalnog teatra, a samim tim i u interesu svih zaposlenih u njemu. Ova funkcija za mene predstavlja čast, ali i veliku odgovornost… Mi smo izašli, čini mi se, iz jednog ideološkog, političkog, perioda za koji slobodno možemo da kažemo da pripada prošlosti. Zato je za nas važno da se poistovetimo sa stvarnošću i prestanemo da administriramo estetiku jednog propalog vremena.
U tom smislu potrebno je da…
Potrebno je da se suočimo sa onim što je ispred nas, budućnošću koja je potpuno neizvesna. Što je sasvim dobro, s obzirom na to da neizvesnost podrazumeva kreativnost. Jer, da je izvesno, opet bi bilo administriranja. Prvo treba da raščistimo sa tim ogledalom u kojem nismo videli pravu sliku. Ako razbijemo to bodrijarovsko ogledalo u kome smo izgledali lepši nego što jesmo, pre ćemo se suočiti sa onim što treba da radimo, i u kreativnom i u svakom drugom smislu. Mi se, generalno, nalazimo na jednom ozbiljnom raskršću i zbog toga, da se metaforički izrazim, nije potrebno samo prefarbati ovo što je postojeće, već treba resetovati ceo sistem.
Jedna od, uslovno rečeno, olakšavajućih okolnosti za to resetovanje, mogla bi da bude činjenica da ste u prethodnih 11 meseci obavljali funkciju predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Pretpostavljam da je to bio sasvim dovoljan period da se dobro upoznate sa sistemom funkcionisanja ove velike i kompleksne kulturne institucije?
U tom periodu upoznao sam se sa načinom rada i problemima – rešivim i nereševim. Siguran sam da ima mesta za ozbiljnije poboljšanje u radu Kuće i nadam se da ćemo to uraditi sa jednom novom energijom i drugačijim razmišljanjem. Ovako velika institucija nastala je u nekom drugom vremenu, ali današnju strukturu poslovanja, sa određenim izmenama, ima još od 60-tih godina prošlog veka, i kao takva zadržava tu strukturu i model od pre više od pola veka…
Pitanje je da li taj model odgovara ovom vremenu, kao i kakve su sve modifikacije i adaptacije tog modela potrebne, prema trenutnim zahtevima… U tih prethodnih 11 meseci, mi smo se suočavali sa mnogo problema koje smo izražavali kroz stavove Upravnog odbora. UO je, u strateškom smislu, okrenut i definisan kako kroz namere resornog ministarstva da ova Kuća funkcioniše kako treba, tako i kroz naše napore da se postojeće stanje dovede u red.
U tom smislu, svako bi na svom radnom mestu trebalo da bude maksimalno odgovoran, do gornjeg nivoa svoje kompetencije. Svi zaposleni u ovoj kući, trebalo bi da budu ponosni što rade u Narodnom pozorištu i što su njegov sastavni deo. Ako se svi budemo vodili tim principima, onda ćemo moći da radimo uspešno. Narodno pozorište, kada je nastajalo, definisalo je kulturu Srbije i, u kulturološkom smislu, deo je istorijskog nasleđa naše zemlje. Ovaj teatar je osnovna, prva republička institucija i on treba da, i u estetskom i umetničkom smislu, isprati ono što današnje vreme nosi.
U skladu s tim, kada je reč o repertoaru, u svojim prvim izjavama za medije, najavili ste, između ostalog, da bi Narodno pozorište, upravo poštujući te osnove na kojima je nastalo, trebalo da ima klasičan repertoar, ali je neophodno i da se poštuje moderna klasika…
Pitanje definicije izraza Narodnog pozorišta je kompleksno pitanje koje se neprestano menja. Ne bih da definišemo naš repertoar kroz uporedni par ili refleksiju ka drugim pozorištima. Narodno pozorište je pozorište za sebe i u smislu definicije identiteta, nije mu potreban uporedni par. Mislim da mi imamo dovoljno snage da postavimo svoj identitet bez upoređenja sa bilo kim… Naravno, ne mislimo svi isto, postoje i druga mišljenja. Smatram da je jako važno da imamo različita mišljenja, jer se upravo u jednom takvom dijalogu, skupu različitih razmišljanja, postiže kvalitet.
Ovo je veliki organizam u kome ima mnogo ljudi različitih opredeljenja, ali Narodno pozorište je ključ koji je iznad svega toga i moji lični stavovi, u tom smislu, ne bi trebalo da ugrožavaju strateške stavove samog pozorišta. Pitanje razrešenja samog repertoara se tiče mnogo parametara i ne mislim da se ono završava određenim stavom, nego da je to jedan živi prostor koji se konstantno menja. Mi smo živeli, čini mi se, u jednom postmodernističkom i postsocijalističkom realizmu, što ne znači, kako kaže Mark Fišer, da ne postoji kapitalistički realizam. Ali, iz tog jednog vremena, sintakse i načina razmišljanja prelazimo, kako već neki drugi autori kažu, poput pisca Alana Kirbija, u digitalnu modernu.
Znači, od pre moderne, pa do postmoderne i cele priče koje su u osnovi deo postmodernističkog načina razmišljanja; to je radikalna relativizacija svega i sumnja u sve. Mi izlazimo iz te slike Dorijana Greja i počinjemo da razmišljamo o identitetu, ne samo u refleksiji prema nekom ogledalu, nego samostalno. Mislim da imamo snage za to…
… Zajedno sa nekim novim, pre svega, mladim snagama za koje ste, ovih dana rekli, da
bi trebalo da čine identitet Narodnog pozorišta ubuduće?
Da, upravo tako! Ispred njih samo postoji vreme. Vreme je najveće blagostanje koje mladi ljudi imaju. Jedan od strateških ciljeva je da se mladosti dozvoli da iznese sve moguće promene i definiše budućnost onako kako to samo ona može. Na nama je da toj mladosti, s punim poverenjem, obezbedimo platformu i prostor u kojoj će se kreativno izraziti.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
