Istorija se obično smatra jednostranim, objektivnim prepričavanjem događaja. Ali, kao i svaka priča, prošlost nikada nije crno-bela. Tretman indijanskih naroda je jedno poglavlje istorije koje se često pogrešno predstavlja ili čak potpuno izostavlja. Istina o internatima Indijanaca deo je mračne prošlosti koja konačno izlazi na videlo.
U maju 2022, Ministarstvo unutrašnjih poslova SAD objavilo je sveobuhvatan izveštaj o istoriji i nasleđu ideje o obrazovanju indijanske dece. Istraga je imala za cilj da ispita “gubitak ljudskih života i trajne posledice” internatskog sistema.
Autohtoni ljudi žive u Severnoj Americi od pamtiveka. Tek kada su evropski istraživači poput Kristofora Kolumba stigli sa željom da stvore „novi svet“, ideja o uticaju, kontroli, pa čak i istrebljenju Indijanaca, počela je da se oblikuje.
Amerika je izgrađena kao naseljeno-kolonijalna nacija, sistem koji je zahtevao osvajanje zemlje i resursa – od kojih su oba pripadala autohtonim narodima. Uspostavljen je nizom ratova, sporazuma i politika između doseljenika i domorodaca koji su omogućili da se američke kolonije oblikuju. Nažalost, mnogi ugovori i sporazumi nisu poštovani ili su ostali neispunjeni, a sve na štetu Indijanaca.
Jedan od najštetnijih zakona usvojenih u ovom procesu bio je Zakon o fondu za civilizaciju iz 1819. godine, koji je Kongresu obezbedio novac za postizanje asimilacije i „civilizacije“ Indijanaca.
Ovom činu doprinela je mirovna politika iz 1869. godine, u kojoj je predsednik Uliks S. Grant uklonio korumpirane indijske agente i zamenio ih hrišćanskim misionarima. Ubrzo su hiljade misionara putovale širom zemlje u pokušaju da preobrate domoroce koje su smatrali „divljacima“ i „paganima“.
Dehumanizujući autohtone narode i nazivajući ih „divljim“ ili „necivilizovanim“ oni koji su želeli da profitiraju od autohtonih teritorija i resursa dobili su opravdanje za brisanje čitavih grupa ljudi samo na osnovu njihovog identiteta. Bio je to svojevrsni kulturni genocid kojim je jedna grupa bila prisiljena da se asimiluje u drugu.
Ubrzo je nekoliko verskih hrišćanskih grupa osnovalo internate koji su, prema istraživanju koje je sprovela organizacija „The National Native American Boarding School Healing Coalition“, imali za cilj „izvršiti kulturni genocid kroz uklanjanje i reprogramiranje dece američkih Indijanaca i domorodaca Aljaske kako bi se postiglo sistematsko uništavanje njihovih kultura i zajednica”.
Pristup ovih škola može se sažeti u frazu koju je prvi upotrebio kapetan Ričard Henri Prat tokom govora održanog 1892. godine na Nacionalnoj konferenciji dobrotvornih i popravnih ustanova u Koloradu – da bi se „spasili“ Indijanci, moraju se „ubiti Indijanci u šumi i spasiti ljudi”.
Od 1869. do 1960-ih, hiljade indijanske dece je uklonjeno iz primarnih porodica i zajednica, otuđeno od svoje kulture i tradicije. Između 1819. i 1969. godine, indijanski internatski sistem se sastojao od 408 rezidencijalnih škola u 37 država ili teritorija, uključujući 21 školu na Aljasci i sedam na Havajima. Godine 1900. više od 20.000 dece je živelo u indijanskim internatima.
Deca od četiri godine su prisilno ili dobrovoljno odvođena iz svojih domova da žive u internatima do punoletstva. Verovalo se da će to obezbediti temeljniju „asimilaciju“ u društvo, a škole su se često nalazile daleko od porodica učenika. Oduzeta su im tradicionalna imena i stvari, a deca su kažnjavana ako se čulo da govore svoj maternji jezik. Njihova duga kosa i pletenice su bile ošišane, a braća i sestre su često bili razdvojeni.
Većina vremena provedenog u „školi” nije imala mnogo veze sa obrazovanjem. Od učenika se često zahtevalo da obavljaju fizičke poslove koji su uključivali uzgoj stoke i živine, đubrenje zemlje, kuvanje, izradu odeće, rad u ciglanama i železničkom sistemu…
Neobeleženi grobovi
Zlostavljanje i zanemarivanje bili su uobičajena pojava u internatima. Mnoga deca su se suočila sa fizičkim, seksualnim i mentalnim zlostavljanjem od strane administratora i crkvenih zvaničnika koji su vodili škole, prenosi Vintagenevs.
Neki od najstrašnijih zločina koji su se dogodili u školama tek treba da budu otkriveni. Bezbrojne neobeležene grobnice i dalje se otkopavaju svake godine širom SAD. Do sada je otkriveno više od 50.
Američka vlada je bila podstaknuta da istraži istoriju internata i neobeleženih grobova indijanskih internata nakon što su otkriveni neobeleženi grobovi 215 dece na teritoriji bivše indijanske škole za stanovanje Kamlups u Britanskoj Kolumbiji, Kanada.
Od tada su usledila nova otkrića, uključujući i 750 grobova u Saskačevanu. Zahvaljujući istraživanju, sada znamo da su se slične okolnosti dogodile u Sjedinjenim Državama. Izveštaj koji je objavio Ministarstvo unutrašnjih poslova otkriva da je istraga do sada identifikovala 500 žrtava u 19 škola, ali se očekuje da će broj porasti na hiljade.
Iako i Kanada i Amerika imaju sličnu istoriju indijanskih internata, zanimljivo je primetiti da javnost u SAD zna mnogo manje o ovom zločinu od Kanađana. Nakon što je priča dospela u javnost, izazvala je veliku pažnju i poslednja istraživanja pokazuju da je 70 odsto Kanađana svesno zlostavljanja kanadskih Indijanaca koje su se dešavale u školama. S druge strane, procenjuje se da manje od 10 odsto Amerikanaca zna za istoriju američkih internata.
Iako su internati zatvorili svoja vrata 1960-ih, bezbroj žrtava i njihovih potomaka i dalje živi širom Severne Amerike.
