Nedavno otkrivena beleška, koju je sastavio otac Leonarda da Vinčija, Pijero, u novembru 1452. pokazuje da je on oslobodio ropkinju po imenu Katarina, piše Gabriele Neher, vanredna profesorka istorije umetnosti sa Univerziteta u Notingemu.
Naučnik koji je pronašao dokument (Karlo Vecce, profesor italijanske književnosti) sugerisao je da je ona bila Leonardova majka.
Objava se vremenski poklapa s objavljivanjem Veceova romana Il Sorriso di Caterina (Katarinin osmeh) – izmišljenog prikaza života da Vinčijeve majke. Roman spaja nekoliko činjenica oko kojih se naučnici slažu: da je da Vinči bio vanbračno dete svog oca i žene nižeg statusa i da mu se majka zvala Katarina.
Kemp je identifikovao poresku prijavu iz 1457. koju je podneo Leonardov deda, Antonio da Vinči, u kojoj su navedeni članovi njegove porodice, uključujući nezakonitog sina Piera da Vincija, “rođenog od njega i Katarine”. Taj je dokument naveo Kempa da identifikuje da Vinčijevu majku kao 15-godišnje siroče, Katarinu di Meo Lippi.
Ta dva arhivska otkrića – da Vinčijevo oslobađanje Katarine i da Vinčijev povrat poreza – znače da se Vece i Kemp slažu oko društvenog porekla da Vinčijeve majke. To je važan deo njegove životne priče.
Da je da Vinci bio zakoniti sin, njegova profesionalna karijera sledila bi karijeru njegovog oca, koji je bio beležnik (pravni stručnjak koji overava pravne dokumente).
Da Vinči je bio priznat kao sin svog oca i živeo je sa svojim dedom, ali kao vanbračno dete, njegova profesionalna karijera i obuka morali su biti nešto drugačiji. Umesto pravničke karijere, da Vinči je bio šegrt kod Andree del Verročija, zlatara i slikara. Ostalo je, kako se kaže, istorija.
Ropstvo u renesansnoj Evropi
Ropstvo je bilo sastavni deo društvene strukture renesansne Evrope i dobro je dokumentovano u pravnim zapisima. Velik deo nedavnih istraživanja usmeren je na sticanje boljeg razumevanja onoga šta znači biti “porobljen” i ko su ti robovi mogli da budu.
Novootkriveni dokument pokazuje koliko je ropstvo bilo uobičajeno u renesansnoj Evropi i koliko je duboko sezalo na društvenoj lestvici. Pijero da Vinči – koji je bio relativno dobrostojeći, ali nipošto na vrhu društvenog poretka – posedovao je “porobljenu” ženu (Katarina) i mogao je sebi da priušti njenu emancipaciju.
Pijero je sledio savremene društvene konvencije dodajući čerkeskog roba u svoje domaćinstvo. Čerkeske ropkinje dolazile su sa severozapadnog Kavkaza. Te žene su bile čuvene po svojoj lepoti.
Mnogi Čerkezi su bili muslimani, a ime “Katarina” obično se dodeljivalo nakon prelaska u hrišćanstvo. Katarina se odnosi na svetu Katarinu iz Aleksandrije, rimsku preobraćenicu koja je postala mučenica, tako da je ime upućivalo na ovaj čin preobraćanja i na primer predanog služenja za novoobraćenika.
Emancipacija robova bila je društveno očekivanje hrišćanskog milosrđa i često se događala kada je vlasnik sastavio svoju oporuku ili kada je rob “dokazao” svoju službu. To bi se moglo odnositi na njihov radni staž ili – verovatno u Katarininom slučaju – rođenje sina. Ti su ljudi nakon emancipacije često nestajali iz evidencije.
U Katerininom slučaju, Kemp sugeriša da je dobila mali miraz kako bi omogućila skroman brak. Svakako je moguće da je Katerinina emancipacija usledila nakon rođenja sina Leonarda, ali arhivi nam ne daju više odgovore. Verovatno ne postoji način da se kaže kakva je bila Katarinina sudbina, a Veceov izmišljeni izveštaj jednako je dobra rekonstrukcija.
Porobljeni ljudi u renesansnoj Evropi nisu se smatrali posebnom grupom, već su pripadali širem društvenom kontekstu kmetstva i ropstva. Ono što ih je izdvajalo bila je njihova fiksna tržišna vrednost i to što su se, po zakonu, mogli prodavati i (pre)prodavati osim ako nisu emancipovani – što je dovelo do toga da se na njih gleda kao na luksuznu imovinu.
“Dakle, menja li Veceov dokument naše razumevanje da Vinčijevog života i dela? Ni najmanje. Međutim, ono što nam daje jest razumevanje i sliku ropstva u domaćinstvima renesansne Evrope”, zaključuje Neher.
