Želja za narušavanjem ustaljenog političkog sistema predstavlja snažan podsticaj za širenje teorija zavere, pokazuje najnovije istraživanje.
Ovaj motiv je prisutan bez obzira na to veruje li osoba koja deli te teorije u to ili ne. Istraživači su čak osmislili izraz za ovu želju za narušavanjem – ‘potreba za haosom’.
Iako je razmišljanje o teorijama zavere uobičajeno do određene mere, neka od tih uverenja mogu da postanu itekako opasna. Porast širenja i uticaj dezinformacija na internetu, podstaknutih različitim interesima, dao je vetar u jedra interesu za istraživanje psihologije koja stoji iza razmišljanja o zaverama.
Proširujući prethodna istraživanja, politolog sa Univerziteta Carleton, Christina Farhart, i njene kolege ispitivali su 3336 pojedinaca u SAD ravnomerno raspoređenih duž političkog spektra. Postavljali su pitanja kako bi istražili da li je verovatnije da će učesnici deliti teorije zaverr zato što u njih veruju, da bi izazvali uznemirenje ili zbog potrebe za haosom, prenosi Science Alert.
Vera u zaveru
Kao i u prethodnim istraživanjima, Farhat i njen tim otkrili su da je vera u zaveru najjači faktor koji određuje hoće li osoba biti voljna da širi tu teoriju putem društvenih medija. Često ta uverenja proizlaze iz legitimnih i nezadovoljenih briga s kojima se ljudi suočavaju u svakodnevnom životu.
Iznenađujuće, novi podaci ne podupiru hipotezu da ljudi koji šire teorije zavere ‘oglašavaju uzbunu’ kako bi ojačali podršku protiv navodnog protivnika. To bi značilo da su učesnici zavere motivisani da podrže kulturnu grupu s kojom se najviše identifikuju.
Umesto toga, potreba za haosom bila je jači pokazatelj veruju li volonteri u to da su voljni širenju teorije zavere ili ne. Ovo sugeriđe dublju složenost od “navijanja za vlastiti tim”.
– Dok neki pojedinci dele isključivo kako bi osporavali političke protivnike, drugi to čine kako bi izazvali celi politički sistem”, rekli su istraživači Ericu W. Dolanu za Psypost.
Uzeli su u obzir mnogo faktora
Budući da je istraživanje opservacijsko i temelji se na odgovorima koje su sami prijavili učesnici, tim ne može da pripiše motivaciju direktno činu deljenja. Ali uzeli su u obzir mnoštvo faktora koji bi mogli da utiču na rezultate, uključujući političku orijentaciju ispitanika, njihovo poverenje, uzrast, pol, prihode i etničku pripadnost. Osobe koje traže haos češće će reći da se potpuno slažu s izjavama kao što su:
– Ne možemo da rešimo probleme u našim socijalnim ustanovama, moramo ih srušiti i krenuti ispočetka.
Oni koji vjeruju u teorije zavere najverovatnije će ih deliti ako takođe dele i ovu potrebu za haosom. Ali ni ta motivacija nužno ne zahteva da ljudi veruju u ono što dele. Čini se da tragači za haosom osećaju opravdanje da pridonesu poplavi online dezinformacija, bilo kao napad na ustanovu koja im ne odgovara, ili samo da bi ublažili dosadu, kako je naznačeno snažnim slaganjem s izjavom:
– Potreban mi je haos oko mene – previše je dosadno ako se ništa ne događa.
Ovi rezultati su u skladu s prethodnim studijama koje sugerišu da će ljudi koji se osećaju finansijski ili socijalno nesigurno najverovatnije verovati u teorije zavere. To bi takođe objasnilo zašto postoji porast razmišljanja o zaverama tokom razdoblja krize, dok se ljudi suočavaju s finansijskim poteškoćama i zdravstvenom neizvesnošču.
Haos je krivac
Prethodna istraživanja takođe su potvrdila da zavaravanje nekog drugog može pružiti trenutni osećaj kontrole koji zaverenicima može nedostajati na drugom mestu u životu.
S obzirom na sve veći stres s kojim se svi suočavamo u svakodnevnom životu na previše frontova, novi rezultati najverovatnije ne bi trebalo da budu iznenađenje. Građani SAD, na primjer, suočeni su s rastućim troškovima života, pogoršanjem zdravlja, povećanom finansijskom nesigurnošću i lošijim obrazovnim rezultatima, više prirodnih katastrofa i porastom stope smrtnosti.
– Naša otkrića… pružaju snažne dokaze koji upućuju na to da su pojedinci voljni da dele teorije zavere na društvenim mrežama ne samo kako bi ojačali postojeća uverenja, već i kako bi mobilisali druge protiv celog političkog sistema – zaključuju Farhat i kolege u svom radu. Ovo istraživanje objavljeno je u časopisu Research and Politics.
