Reč je o „Koštani“ Petra Konjovića, prema istoimenoj drami Bore Stankovića, čija je premijera, pod dirigentskom upravom Ane Zorane Brajović, planirana za 15. jun na Velikoj sceni.
Stankovićeva „Koštana”, kao remek-delo srpske književnosti, ne predstavlja samo komad sa pevanjem i raskošnom slikom folklora sa juga Srbije, već i snažnu dramu tragičnih ljudskih sudbina, slika pojedinačne patnje i kolektivne nesreće.
Šta će biti u fokusu vašeg rediteljskog čitanja istoimene opere čuvenog srpskog kompozitora, čije se stvaralaštvo nadovezuje na realizam Modesta Musorgskog, Aleksandra Borodina, Leoša Janačeka, ali i oca nacionalne muzike u Srbiji, Stevana Stojanovića Mokranjca?
– U fokusu je pre svega moja odgovornost. Radeći dramu „Koštana” i to dva puta (JDP i Šabačko pozorište) moja je obaveza bila tumačenje Bore Stankovića. Ovoga puta, u operi, zadatak je udvostručen – uz genijalnog pisca, bavim se i genijalnim kompozitorom Petrom Konjovićem. Ta kompatibilnost Konjovića i Stankovića je kosmička. Temom i sadržajem stvorili su verovatno jedno od najznačajnijih umetničkih dela u Srba. I šta bi, u tom slučaju, bio moj fokus osim nada da ne narušim tu harmoniju. Verujem da smo svi zajedno dorasli ovom izazovu.
Da možemo razumeti svu slojevitost priče i kompozicije. A suština je tako jednostavna – želja za životom, za lepotom, za svim životnim sokovima, želja da posedujemo lepotu života… a drama nastaje onog trena kada shvatamo da je ne možemo posedovati. Onda postajemo surovi, zli, naopaki i destruktivni. Tada, ono što nije naše, želimo da uništimo, poništimo, ubijemo.
Konjović je jednom prilikom izjavio da ga Stankovićevoj realističnoj drami nije privuklo samo folklorno obeležje teksta, kao i mogućnost korišćenja i izvlačenja latentnih kvaliteta iz lokalnog narodnog melosa, već i osnovni emocionalni ton drame koji je izražen u sukobu strasti u „žalu” za mladošću i radostima, i u zanosu za pesmom i lepotom. Šta je vas, kao reditelja, koji prvi put režira operu, posebno privuklo Konjovićevom viđenju tog dela transponovanom kroz libreto i muziku?
Večita je borba u čoveku između dobra i zla. Čovek bira svoj način života. Čovek se priklanja Anđelu ili Đavolu. Čovek pomaže ili odmaže, gradi ili razara. Sve je to pitanje odluke. I vere. Zato se „Koštana” i dešava na Uskrs, na taj Sveti dan, kada se razume, preispituje, prašta, kada ljubav predvodi i kada čovek postaje svestan univerzuma. Čovek živi u mraku ili svetlu, sam kreira svoj ambijent. Hadži Tomina ili Mitketova filozofija života. Strogo i zaptiveno ili romski iracionalno. Muk ili pesma u životu u kome je, kako Bora kaže „dole tvrdo a gore visoko”. Šta čovek hoće od svog života?
„Koštana”, klasik naše literarne i pozorišne baštine, sa kojim ste i diplomirali režiju na FDU, postala je metafora nesrećne lepote i ljubavi, slatkog i setnog derta… Ko je i kakva je danas ta vatrena i lepa Cigančica, vranjanska Karmen, odnosno naslovna junakinja ove opere u tri čina?
Ona je simbol, magija… Ona je pokretač. Gotovo nestvarna. Da li je ona samo priviđenje koje budi čovekov racio, ne samo strast prema životu ili „žal za mladost”? Koštana je danas ista kao i Koštana 1900. godine kada je premijerno izvedena, kao i što će biti 2100-te. Ostaće zauvek simbol čežnje, lepote, sete, požude, nedosanjanog, žala za mladošću ali i provokacije koja u čoveku izaziva gnev, srdžbu, zlobu, mržnju…
U „Koštani“ se sukobljavaju dve strane života i dva stava prema životu. U jednom se guši mladost, uništava ljubav, život čini prozaičnim i praznim, a u drugom, život je ispunjen radostima i strastima, uživanjem i opuštanjem. Gde su i kako danas u svemu tome bivstvuju jedan Hadži-Toma, Arsa, Stojan, Mitke…?
Hadži Toma je jedan od „najdramskijih” likova naše literature. Njegov dramski zaokret je veliki i čudesan. Mitke je pesnik naše drame, a Stojan izgubljeno jagnje, kako je nekad svirao Bakija Bakić. Arsa je bio i ostao predstavnik vlasti, uvek one jednako iste šta god mi mislili da će svaka sledeća biti drugačija. To su oni. Isti oni, i nekad i sad. Svako zatvoren u svoju kapsulu. Sve njihove različitosti postaju sličnosti onog momenta kada ih Koštana „probudi”.
Rođeni ste u Beogradu, ali ste odrasli u Vranju, gradu gde se radnja i dešava. Koliko vam ta činjenica, na izvestan način, predstavlja olakšavajuću okolnost da još jednom, ali u formi opere, do nekih najsitnijih detalja ponovo proniknete u srž odnosa i načina života tih ljudi sa „južne pruge“?
Ja sam odrastao u dvorištu rodne kuće Bore Stankovića, i u ulici njegove baba Zlate koja ga je očuvala. Rano je ostao bez roditelja. Prohodao sam u vranjskom pozorištu Borinog imena. Krstio se na sceni Borinog pozorišta. Čitajući Borine priče tragao sam za sokacima i ćoškovima u koje je on smeštao svoje junake. Često sam sa vrha grada iz Markovog kaleta u kome je živela Borina Biljarica, poput nje „gledao noću grad kako svetli”. Ali, sve to nije garancija da sam do kraja pronikao u dubinu Borine literature niti da će sve to uticati na kvalitet naše izvedbe Konjovićeve i Borine „Koštane”.
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
Udruženim snagama: Orkestar, Hor, Balet i Operski studio Narodnog pozorišta
U podeli su Sofija Pižurica/ Evgenija Jeremić k.g./ Aleksandra Jovanović/ Mina Gligorić (Koštana), Nenad Jakovljević/ Dragoljub Bajić/ Nebojša Babić k.g. (Hadži Toma), Nataša Jović Trivić/ Jelena Vlahović/ Dubravka Filipović (Kata), Dejan Maksimović/ Stevan Karanac/ Marko Živković (Stojan), Marija Jelić/ Biljana Jovanović (Stana), Darko Đorđević (Arsa), Nataša Rašić/ Svjetlana Đokić/ Tijana Cvetković (Vaska), Miodrag D. Jovanović/ Vuk Zekić (Mitke), Strahinja Đokić (Grkljan), Aleksandra Angelov/ Željka Zdjelar (Salče), Mihailo Šljivić/ Miloš Milojević (Marko), Dubravka Filipović/ Ivana Živadinović (Magda), Mina Gligorić/ Katarina Radovanović/ Milica Lalošević (Sofka), Mina Kovač Marković/ Katarina Radovanović/ Isidora Stevanović (Koca), Mihailo Otašević (Prvi građanin), Filip Vučić (Drugi građanin), Miloš Milojević/ Vuk Radonjić (Treći građanin), Mihailo Šljivić (Policajac), glumac Dimitrije Ilić (Pandur), Milan Panić/ Mihailo Otašević (Alil)…
U predstavi će učestvovati Orkestar, Hor, Balet i Operski studio Narodnog pozorišta. Scenografi su Miraš Vuksanović i Jasna Saramandić, kostime će uraditi Katarina Grčić Nikolić, a koreografiju Vladimir Logunov.
