Možemo li postati besmrtni ako učitamo svoj um na računar? Želja za slobodom od ograničenja ljudskog iskustva stara je koliko i naše prve priče. Mi postojimo u beskrajnom svemiru, ograničeni zakonima fizike, a opet, naša je svesnost zatočena u smrtnim mašinama sačinjenima od krvi i mesa.
Ali s eksplozijom inovacija i tehnološkog progresa ideja napuštanja tela i učitavanja našeg uma u “digitalnu utopiju” prvi se put čini mogućom. Štaviše, čini se da je to logična sledeća stepenica na našim evolucijskim lestvama. Ali da li učitavanje uma i digitalna besmrtnost uopće mogući?
Tri pretpostavke
O čemu uopšte govorimo? Šta bi to tačno trebalo preneti na kompjuter? “Um” je jedna od onih reči koju je teško razumeti. On je istovremeno i duh, inteligencija i načelo mišljenja, jedinstvo i snaga svakoga razboritog, ciljno usmerenog mišljenja i htenja, dakle jedinstvo znanja i delovanja (teoretski i praktični um)”.
Ukratko, mogli bismo reći da je um – ukupnost nečije svesti i inteligencije. I opet, dve reči koje označavaju apstraktne pojmove!
Učitavanje uma (eng. Mind uploading) jeste hipotetički koncept po kojem se može napraviti kopija čovekovog unutrašnjeg sveta i prebaciti ga na kompjuter kako bi čovekova svest ostala živa i aktivna. Ali već i sam naziv tog koncepta ukazuje na ogromne probleme s kojima se odmah susrećemo.
Učitavanje uma temelji se na tri pretpostavke.
Druga je skenibilnost. U jednom trenutku razumećemo mozak dovoljno dobro te razviti tehnologiju koja će moći da skenira sve njegove aspekte i napravi digitalnu kopiju uma.
Treća je komputabilnost, tj. sposobnost račuinara da uskladišti čovekov um. Po tom načelu ne postoji telesno svojstvo mozga, uključujući i svesnost, koje se ne bi mglo da simulira čak i ako je potrebno mnogo dekodiranja.
Naaučnici i filozofi zdušno zagovaraju i osporavaju sve te tri pretpostavke koje ostaju predmet strastvene rasprave. S toliko mnogo neodgovorenih pitanja, teško je uopšte raspravljati o toj temi, a da nekoga ne “iznerbiramo”. Ali kako god bilo, svaka rasprava o učitavanju uma jednostavno mora da započne s mozgom.
Nesaglediva složenost
Mozak je najkompleksnija biološka struktura koju poznajemo. Iako je predmet celog studija, ovde ćemo navesti samo neke najvažnije činjenice. Oko sto milijardi nervni ćelija – neurona – neprekidno komunicira preko bilijardu (milion milijardi) funkcijskih veza (sinapsi) koje šalju signale i do hiljadu puta unutar jedne sekunde. Drugim rečima, tokom celog života, svake sekunde našeg budnog stanja, mozak procesira oko bilijardu podataka.
Osim toga, u igri nisu samo neuroni. U mozgu ima na milijarde pomoćnih i ćelija različitih vrsta i funkcija.
Na makronovou, mozak se može da podeli na sekcije s različitom ulogom, od srčanog ritma i disanja do koordinacije pokreta i nesvesnih refleksa.
Najrazvijeniji deo naziva se neokorteks. Cerebralni korteks spoljnni je sloj strukture nervnog tkiva mozga. Igra ključnu ulogu u pamćenju, pažnji, percepciji, mislima, jeziku, imaginaciji, snovima i svesti.
Neokorteks je glavni deo korteksa, koji se sastoji od šest horizontalnih slojeva, svaki s različitim sastavom neurona i njihove povezanosti. Ljudski cerebralni korteks debeo je 2 do 4 mm.
Ali gde se nalazi “ja” u mozgu?
Ni to još ne možemo pouzdano reći. Znamo, međutim, da područja poput precuneusa imaju značajan uticaj na našu svesnost, ali isto tako znamo i to da se različita područja mozga mogu umrežiti kako bi zajedno obavljala funkcije koje nijedno od njih ne bi moglo da izvede samostalno.
Ni gradivni blokovi našeg mozga nisu nimalo jednostavni. Neuroni nisu tek “žice”. Oni menjaju i procesuiraju informaciju. Sinapsa je mesto komunikacije dvaju neurona. To je mesto na kome se signal prenosi s jednog neurona na drugi. Na sinapsi postoji mesto slanja signala (aksonski završetak) te mesto gde se taj signal prepoznaje (dendrit). Oni sadrže receptore za stotine hemijskih signala koji tako mogu da reaguju na spoljne uticaje.
Jasne su nam zakonitosti po kojima funkcionišu neuroni te možemo precizno predvideti njihovo ponašanje u malim okvirima. Ali u mozgu ima mnogo više pojava od samih neurosignala. Na primer, važnu ulogu igraju i hormoni, serotonin utiče na naše raspoloženje, a histamin nam pomaže kod učenja.
Na mozak utiču i drugi delovi tela, od srčanih živaca do bakterija u crevima. Ovde bismo mogli da primenimo onu urbanu doskočicu: “Stvari su mnogo kompleksnije nego što izgledaju, a izgledaju veoma kompleksno”.
Da bismo u računar uskladištili tu nepreglednu mrežu čelija mesa i hemikalija, treba nam model koji možemo da simuliramo u našem digitalnom svetu, nešto kao“uređaja za skeniranje mozga”.
Naša tehnologija skeniranja, poput magnetne rezonanse, nije ni približno dovoljna za takav poduhvat. Ali, postoji i drugačija metoda koja se čini obećavajućom.
Bilioni gigabajta
Sečenjem mozga na tanke pločice i skeniranjem neurona elektronskim mikroskopom visoke rezolucije mogli bismo dobiti jasnu “mapu” svih ćelija i njihovih veza.
Nedavno su naulnici uspešno mapirali prostorni milimetar mišjeg mozga, što odgovara veličini grublje čestice peska. U njemu je bilo čak sto hiljada neurona s milijardu sinapsi i četiri kilometra živčanog tkiva. Rasekli su ga na 25 hiljada pločica. Pet elektronskih mikroskopa pet je meseci neprekidno prikupljalo više od sto miliona slika. Trebalo hje još tri meseca da se slike slože u 3D model. Prikupljeni podaci “teški” su dva miliona gigabajta!
Kada bismo tako skenirali celi ljudski mozak, sav bi taj proces trebalo ponoviti milion puta. I ne samo to! Da bismo ispravno simulirali mozak, morali bismo mapirati i mnogo manje gradivne blokove, poput milijardi proteina, pa čak i individualnih molekula koje uzrokuju ponašanja koja vidimo na čelijskom nivou. Sve bi to moglo da nadmaši ukupne kapacitete računarske memorije koja je trenutno čovečanstvu na raspolaganju.
U završnici, pravo je pitanje: “Kako statičnu fotokopiju mozga pretvoriti u nešto aktivno?”. Čak i kada bismo mogli da skeniramo sve do nivoe pojedinačnih sinapsi, trebaju nam zakoni i pravila koja doslovno “oživljuju” računarski dijagram mozga.
https://www.youtube.com/watch?v=dKQzVuF41t8
Time bismo dobili dinamičnu aktivnu stvar koja poput mozga postoji od jedne mikrosekunde do druge, misli, vidi i deluje, a s vremenom bi mogla i da evoluira.
Nažalost, u stvarnosti ne znamo da li tako nešto uopštee moguće ostvariti. Da li prema tome, naša tehnologija može da stvori um?
Sve se svodi na samu prirodu problema: Da li su um i mozak samo jako “složeni” pa je s toga za dekodiranje potrebno mnogo rada, truda i vremena; ili su ipak oni “složeni” kako još uopšte ne možemo ni pojmiti?
U najsloženijem slučaju, um je više od ukupnosti svojih sastavnih delova pa ga ni dodatnim skeniranjem nećemo moći da uhvatimo. Samo zato što imamo popis svih sastojaka, ne znači da ćemo ispeći pravi “kolač svesnosti”.
Trenutno imamo cilj, dobre polazne pozicije i opipljive naučne napretke, ali put do cilja još je nejasan te zahteva mnogo istraživanja i inovacija.
Ko zna? Možda nećemo morati skenirati sve do poslednjeg atoma. Štaviše, možda bi bilo moguće pojednostaviti elemente u modele koji bi mogli pogoditi tačno ponašanje mozga. Time bismo upravljali razumnijim brojem jednostavnijih sistema. Stoga zaista ne znamo da li ćemo ikada dovoljno razumeti svoj mozak i svoju svest kako bismo učitali um na računar.
Nepojmljiva budućnost
Uspešno učitavanje uma implicira funkcionalnu besmrtnost. Dakle, mogli bismo postojati dokle god naša računarska mašina ne bude oštećena ili naši podaci izbrisani. Naravno, ako bi računar bio u kvaru na bilo koji od nebrojenih načina, to bi se moglo odraziti i na naše virtualno postojanje. Zamislite samo večnost u paranoji ili bolu ili kontinuiranom psihičkom slomu.
Ali i bez kvarova, priča nije nimalo manje zanimljiva. Recimo da naša virtuelna kopija zaista oseća da je ista osoba kao i original. Kako bi se to odrazilo na vaše poimanje života i smrti? Da li biste se osećali sigurnijim jer znate da smrt nije nužan kraj? Da li biste živeli pritajeno kako vam se nešto ne bi dogodilo dok ne učitate svoj um?
Vaša biološka i virtuelna verzija mogle bi se naći u skladnom suživotu. Ali važno je napomenuti da bi bila reč o dva različita entiteta. Bez tela te telesnih iskustava i užitaka, naša bi virtualna osoba počela da traži nova, nama nepojmljiva, iskustva. Ako uspemo, budućnost svemira biće nesaglediva, jeziva i zadivljujuća!
