Jadranka Jovanović, primadona Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i priznata umetnica sa veoma respektabilnom međunarodnom reputacijom i repertoarom, postala je laureat Izuzetne Vukove nagrade. To prestižno priznanje, koje joj je uručeno na svečanosti održanoj u zgradi Predsedništva Srbije, dobila je za naročite rezultate ostvarene u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke u Republici Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru.
Ovom nagradom pridružili ste se mnogim prethodnicima – velikanima među kojima su nobelovci Ivo Andrić i Harold Pinter, kao i ugledni domaći i strani umetnici i naučnici Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Vasko Popa, Mikis Teodorakis, Peter Handke, Pavle Savić… Siguran sam da se dobro osećate u takvom društvu?
Da, dobro se osećam i zbog činjenice da sam dobila ovu nagradu iza koje stoji naša, toliko duga, značajna tradicija i, naravno, svi ti izuzetni stvaraoci koje ste nabrojali, a koji su je svojim radom, delovanjem, imenom i svim onim što je iza njih ostalo, učinili još većom. Međutim, danas ima mnogo nagrada. Reč je čak o inflaciji nagrada, cunamiju nagrada koji nije dobar, jer uskoro nećemo imati osobu koja nema neku nagradu. Kada je reč o Izuzetnoj Vukovoj nagradi, znam i svesna sam toga da mi ona pripada po mnogim kriterijumima.
Moji kriterijumi su veoma visoki, a registar ostvarenih rezultata širok. Ono što čoveku pripada, on to i dobije, pre ili kasnije. Veoma sam srećna što su određeni ljudi, pored toliko umetnika, sada izabrali baš mene. Ali, i da me nisu izabrali, ni jednog trenutka se ne bih osećala nesrećnom ili uskraćenom. Čak i da nikad u životu nisam dobila ni jednu nagradu.
Zašto?
Jer sam duboko svesna da sam odavno dobila najveću nagradu. O njoj ne odlučuje ni grupa ljudi, ni komisija, ni žiri, niti ijedna vlada, politika, kapital, naređenje… Ta nagrada, koja je za mene najveća na svetu, je ogromna ljubav mog naroda. Gde ćete veće priznanje na zemaljskoj kugli od toga? Jer, to ne može niti da se planski organizuje, ni da se naredi ili da se, nekakvim sredstvima, veštački izazove. Na svakom koraku, od svog naroda dobijam, ne samo veliko poštovanje, već i veliku ljubav. Nije to samo zbog moje umetnosti i davanja sebe kroz nju, već zbog kompletne ličnosti, zbog celine koju predstavljam ja, takva kakva jesam.
Pomenuto priznanje, sa imenom čoveka koji je svojim grandioznim učinkom obezbedio sebi spomenik u srpskoj kulturi, srpskom jeziku, istoriji i književnosti, dobijaju samo odabrani – oni koji pre svega imaju svest o nacionalnoj kulturi, i sopstvenim aktivnostima deluju tako što je brane i obogaćuju dajući lični, autentični, doprinos. Koje su to temeljne vrednosti kulture bilo kog naroda pa i našeg koje on ne sme da zaboravi i kuda idemo i gde stižemo ukoliko bi im, pak, okrenuli leđa?
Ovo je jedno vrlo kompleksno pitanje. U vreme mojih studija i prvog solističkog koncerta Vek i po srpske pesme (1983) na Kolarcu, veoma mali broj pevača bavio se srpskom umetničkom muzikom. Uostalom, tako je i danas. Bila sam svesna, da je tada šansu na Kolarcu a potom i na Mokranjčevim danima u Negotinu dobio program, a ne ja kao početnica. Odakle meni u mladalačkom dobu kada većina operskih pevača želi da se predstavlja poznatim arijama svetske literature, svest o opštem koje prevazilazi mene pojedinačno. Vrlo je moguće da je ta težnja i u mojim genima, ali, osim porodične uloge, osmišljenog širokog obrazovanja, od sociologije do kulture; svesna sam i koncepta koji je imala država.
Tako sam radeći za sebe, imajući prostor za svoju ambiciju, ostvarivanje i kreativnost, istovremeno sticala svest i brigu i o opštem dobru. Na taj način ste uključeni u kontinuitet, nastavljate ono što su neki drugi uradili pre vas da biste mogli i vi da se razvijate ali i da svojim pomacima utičete na buduće generacije koje su, takođe, kosmičkom odlukom rođene baš na ovom tlu a ne negde drugde.
Tako i njih podstičete da donose svežinu i novine i da osluškujući svet, u svoje stvaralaštvo darovito utkaju ono što je autentično naše. Neko ostavi velike domete, neko manje, neko minimalne, ali ako ne postoji istinska težnja, a ne deklarativna, sve je nemoguće. Način na koji sam se obrazovala i razvijala mnogo mi i sad znači: za moj pogled na svet, za to kakva sam karakterno, kao ličnost.
Ali i zbog toga sam tako dugo bivala interesantna i svetu jer sam zadržala autentičnost, a razumevala sam i prihvatala ono što mi je odgovaralo od svetskih tokova. Danas se svest o opštem dobru izgubila. U tom smislu, nikako ne bi valjalo da svi napuste ovaj put o kome govorimo, jer bi to moglo dovesti do nestanka naroda.
Mogu li sadržajnost bića i duhovno bogatstvo u današnjem vremenu, gde se skoro sve, isključivo, svodi na materijalno, da doprinesu osećanju životne radosti?
Ne samo da mogu, nego, danas, isključivo od nas samih zavisi životna radost. To je takođe tema o kojoj sam sve ove godine ozbiljno promišljala, na svom duhovnom putu. Imala sam mnogo događaja, kao da sam već do sada živela sedam života. Veliki deo življenja protekao je u samoći – hoteli, teatri, nove države, nove scene, nove kolege, neprekidno učenje novog repertoara… Moje iskustvo kaže da je za čoveka mnogo bitno da su njegovi prohtevi srazmerni njegovim mogućnostima. A, to znači da može i da mora da se izbori i za neki minimum ovog materijalnog.
Taj minimum je mnogo važan da biste mogli da budete samostalni a bez određene mere samostalnosti nema ni radosti. To je jedan jezičak vage u harmoniji između prohteva i mogućnosti, a tu meru morate svojom emocijom, znanjem, duhovnošću, inteligencijom da pronađete, da biste sami sebi omogućili da budete radosni, zadovoljni, harmonični. Ne kažem da je to lako, ne kažem da se to ne poremeti u nekim periodima života čak i kad je osvojeno…
Kad smo mladi šanse su pred nama, imamo ambiciju, mislimo da sve počinje od nas, puni smo ideja. Mladost daje vetar u leđa, želju, potrebu za stvaranjem i ostvarivanjem… E, tada mora da se stvori bar taj egzistencijalni minimum koji će omogućiti da samouverenije sagledavate život, da duhovno napredujete, da bivate tolerantniji, da više cenite i male stvari jer ste svesni koliko i od njih zavisi funkcionisanje velikih. A sve što funkcioniše, mi, često, umemo da podrazumevamo.
Na sceni matičnog Narodnog pozorišta debitovali ste 1981. godine ulogom Rozine u Seviljskom berberinu, a prvi internacionalni angažman imali ste tri godine kasnije u milanskoj Skali, u sezoni 1984/1985. U kojoj meri vam je nastup u toj čuvenoj operskoj kući trasirao put i otvorio širom vrata za sve ono što ste tokom dosadašnje karijere postigli na scenama širom sveta?
U najvećoj mogućoj meri. Već tokom prve predstave koju sam imala na svoj rođendan 8. januara, u pauzi mi je na vrata pokucao veliki dirigent Klaudio Šimone. Pevala sam Mercedes u Karmen, pod dirigentskom upravom Klaudija Abada, sa Agnes Balcom kao Karmen, Hozeom Karerasom kao Don Hozeom i Ruđerom Rajmondijem kao Eskamiljom… svetske zvezde…
Dakle, već tada sam dobila poziv da pevam Mocartovu misu u C molu sa solistima najpoznatijeg italijanskog kamernog orkestra I Solisti Veneti u čuvenoj sali Gulbenkijan fondacije u Lisabonu. Jedan od retkih angažmana za koji nisam polagala audiciju.
Dok smo izvodili Karmen, Uprava Skale mi je ponudila ulogu Bersi u operi “Andre Šenije“ sa dirigentom Rikardom Šaijem, a tokom izvođenja “Šenijea“ i naslovnu ulogu u svetskoj premijeri “Orfeja“ od Luiđi Rosija, u režiji Luke Ronkonija. Uslov je bio da naslovnu ulogu naučim za dve nedelje, počevši odmah sa korepetitorom Skale, jer je bilo previše rizično da već angažovana pevačica bude sama u podeli.
Posebnu počast doživela sam kad je na prvoj probi maestro Baraki, čuveni šef korepetitora u Skali, vrlo strog i sa ogromnim iskustvom, izjavio da je fasciniran time što “note čitam kao novine“. Rekao je da tako nešto, za sve svoje godine rada, nikada nije video. Na toj probi istovremeno sam čitala nepoznati tekst na italijanskom, note, čak donosila i interpretaciju.
A zbog mog interpretativnog dara prozvali su me, u pozitivnom smislu, “zver na sceni“. Takođe, direkcija Skale poslala me je na Letnji festival u Nim, da izvedem Hajdnov Stabat mater, kao zamenu pevačici koja je otkazala, dva dana pred nastup. Srećom, oratorijumi se izvode čitajući iz nota. Inače, najveći deo svoje internacionalne biografije radila sam sama, išavši iz ugovora u ugovor. Jedan se završavao, a drugi se otvarao. Dakle, Skala je bila odskočna daska za sve što je usledilo kasnije.
Nije veliki broj onih koji u današnjem svetu mogu da utvrde da se bave profesijom koja ih ispunjava i usrećuje. Da li se bavljenje umetnošću, u Vašem slučaju, može okarakterisati kao privilegija?
Najveća moguća, da. Duboko sam svesna koliko sam povlašćena po svim pitanjima. Pre svega po daru koji sam dobila. Sada znam, kad sam bila početnica, osećala sam da mnogo toga mogu, ali nisam umela da izmerim svoj dar, nisam imala dovoljno znanja koje sad imam da prepoznam šta je sve potrebno, jer glas, tehnika i raspon glasa nisu dovoljni.
Šta vam vredi dar, ako nemate i disciplinu, vrednoću, kritičnost, samoispitivanje, tolerantnost, ambiciju, neverovatnu volju, zdravlje, a najviše emociju… Sada znam da sam svih ovih 36 godina karijere, to imala. Moj debi je zapravo bio 1980. godine. Pevala sam na Kolarcu, a potom i u Osijeku na Festivalu komorne glazbe, naslovnu ulogu u Bizeovoj kamernoj operi Đamile (tri lica sa klavirom). Stiče se utisak da su kod mene tekli samo med i mleko, da je za mene život rezervisao samo lepo, dobro, fantastično.
Ne. Ali, ja sam zadovoljan umetnik. Posle svega nema razloga da u ovom razgovoru pričam o svim ozbiljnim udarcima i preprekama sa kojima sam se susretala. Mnoge značajne stvari i privilegije koje su mi se dogodile prevazilaze jedan život. Zaista. Tako da je sve to što je bilo teško, bolno i nepravedno, sa moje tačke gledišta, imalo svrhu da ja danas budem ovakva kakva jesam.
Iza vas je ogromno i veoma bogato iskustvo koje ste stekli tokom dosadašnje uspešne karijere. Razmišljate li i dalje o pedagoškom radu u kojem biste svoje profesionalno znanje i sve ostalo što je neophodno da bi neko postao vrhunski operski umetnik, prenosili nekim budućim generacijama studenata?
Dva puta sam konkurisala na Muzičkoj akademiji, oba puta sam odbijena. Mislila sam da je prirodno da svoje veliko iskustvo iz više od 120 teatara i koncertnih dvorana, kao i znanje koje ide uz sve to i toliko mnogo drugih stvari o kojima nisam ni stigla da pričam, usmerim i poverim novim generacijama. Nemam šta da kažem, osim da je, najverovatnije, reč o ogromnom strahu od moje biografije i mog karaktera. Ali, i do sada sam imala situacija u kojima sam sebe videla na nekom mestu, a sudbina me je videla na nekom drugom.
Ne znam gde će me život odvesti, kad me nije odveo na Muzičku akademiju, koju sam kao svoje jedino obrazovanje toliko promovisala u svetu. Možda to nije mesto za mene iz nekog višeg razloga? Istinski biografski podaci ne mogu da se negiraju. Pogotovu što ih nisam stekla ni udajom, ni bogatstvom, ni u partijama, ni politikom, ni funkcijama…
Ipak, možete li ovom prilikom da poručite nešto mladima?
Što pre početi. Ne slažem se sa onim što su i meni govorili i od mene tražili: čekaj, čekaj, kad dođe vreme… Ne. Ovo je profesija mladih, inteligentnih, darovitih. Negujte svoju inteligenciju, trudite se da je razvijate kao i svoje opažanje, analitičnost i počnite što pre. Zadržite svoju autentičnost, imajte veru u sebe, osluškujte sebe najpoštenije što možete, ne potcenjujte nikog. Sa ovim isustvom bih rekla da se u rečenici: Čekajte, ima vremena, krije jedna generacijska sebičnost. Nema vremena. Ne može se postajati zvezda u 45. godini. Može, ima i takvih slučajeva, ali su oni retkost.
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
Volela bih da radim nešto novo
Mnogo toga je iza mene, naročito kada je reč o klasičnom repertoaru. Volela bih da u Narodnom pozorištu radim nešto novo, drugačije…. Nešto kao što je bio slučaj sa predstavom Melanholični snovi grofa Save Vladislavića koju sam spremala sa najvećom ljubavlju.
Naravno da sam prihvatila učešće u domaćem delu neznajući da li će mi se ono dopasti, ali sam bila radoznala. Mene interesuju i neke raritetne stvari, koje sam već radila u inostranstvu, kao što su Arijana e Barbablu, Hari Janoš, Fausta… ili genijalna opera Nina Rota Slamni šešir iz Firence koju sam pevala u Kataniji.
