IQ postaje zastarelo merilo
Radoznalost je pogonski motor svih merenja inteligencije. Testove za inteligenciju prvi su formirali Standford i Binet, te Meril i Palmer, a pomalo šovinistički rezultati nisu pokazatelji inteligencije već eugeničkih testnih okvira.
Logika, matematika i dedukcija baza su IQ testova, ali višeslojna inteligencija psihologa Hauarda Gardnera daje neke druge referentne tačke.
On je razlikovao verbalnu (vokabular) inteligenciju, logičko znanje, vizuelno-prostornu kontekstualizaciju, telesno-kinestetičku (osetilnu) inteligenciju, muzičko rasuđivanje, društvenu inteligenciju i introspekciju.
Podsticaj svih vidova inteligencije dobija se kombinacijom vaspitanja i stručne pomoći, ali talenti često zatiru predrasude – kako sistemske tako i ljudske.
Multidisciplinarna ili višestruka inteligencija posebni je vid, i on uključuje više navedenih faktora u međudelovanju.
Interpersonalna i intrapersonalna inteligencija
Istina je možda negde u sredini pa se može da zaključi kako okolina definitivno pozitivno ili negativno utiče na inteligenciju dok je retardacija plod incesta, recesivnih gena ili (post)porođajnih problema. Najstigmatizovaniji vid inteligencije od svih navedenih svakako je emocionalna inteligencija, koja ne samo da je retko priznata, već se na nju gleda s posprdnom patronizacijom.
Skeptična strana posmatrača smatra da se emocije ne mogu smatrati inteligencijom, čisto iz razloga što inteligencija po njima nema nikakve veze s empatijom ili emocijom. To prepuštaju moralnim vrednostima i društvenim normama, a glavni argument predstavlja nemogućnost upoređivanja i merenja različitih EI-ova kod različitih ljudi.
Isto tako, poslovna klasa, korporacije i interesne grupe taj vid inteligencije čak smatraju manjkom inteligencije, a ne njenim ‘forteom’.
Po definiciji, emocionalna inteligencija je sposobnost prepoznavanja ličnog i tuđeg emocionalnog stanja, te prilagođavanje tim stanjima na način kojim bismo osobi pomogli bez perfidnosti ili manipulativnih misli.
Ideju o Emocionalnoj inteligenciji razvio je 1983. godine navedeni Gardner u svojoj knjizi ‘Frames of Mind: The Theory of Multiple Intelligences’ (‘Okviri uma: Teorija višestrukih inteligencija’) gde je IQ prepoznao kao manjkav pri objašnjavanju punog spektra kognitivnosti.
Na taj način je definisao dvojaku inteligenciju, onu interpersonalnu (razumevanje namera, motivacija i želja drugih), ali i onu intrapersonalnu (razumevanje sebe, vrednovanje osećaja, strahova i motivacija).
Kasnije se naravno sve samo nadograđivalo, a prvi koji je skovao termin ‘Emocionalna inteligencija’ bio je Vejn Pejn (Wayne Payne) u svom doktoratu iz 1985. (‘A Study of Emotion: Developing Emotional Intelligence’), iako je sam termin spomenut i ranije, ali u drugačijem kontekstu, svetsku “popularnost” stiče bestselerom Daniela Golemana ‘Emocionalna inteligencija – zašto je važnija od IQ-a’ iz 1995.