Džingis-kan je možda umro od bubonske kuge, a ne od krvarenja nakon kastriranja ili drugih uzroka o kojima se vekovima govorilo, otkriva novo istraživanje.
Džingis-kan, rođen Temudžin, u plemena Borjigin, 1162. godine, bio je jedan od najpoznatijih osvajača u istoriji. Godine 1206. osnovao je i služio kao prvi vladar Mongolskog carstva, koje je u vreme njegove smrti 1227. godine bilo 2,5 puta veće po teritoriji od Rimskog carstva, ističu autori nove studije.
Njegovo potomstvo dostiglo je globalne razmere: Studija objavljena 2003. godine u časopisu The American Journal of Human Genetics sugerisala je da bi 1 od 200 muškaraca širom sveta mogao da bude direktan potomak Džingis-kana.
Iako je uticaj osvajača dobro poznat, njegova smrt je obavijena velom tajne.
Porodici Džingis-kana i naslednicima naloženo je da njegovu smrt čuvaju kao svoju najskriveniju tajnu, jer se to dogodilo tokom vitalne faze njihovog rata protiv zapadne Xie, carstva s kojim su se Mongoli borili više od 20 godina, navode istraživači.
Kako bi osvetlili ili ukaljali sećanje na Džingis-kana, i prijatelji i neprijatelji Mongola ispričali su brojne legende o njegovoj smrti, rekli su naučnici.
Jedna priča tvrdi da je podlegao gubitku krvi nakon što ga je izbola ili kastrirala princeza naroda Tangut, tibeto-burmansko pleme na severozapadu Kine.
Drugi su sugerisali da je umro od povreda zadobijenih nakon što je pao s konja u borbi protiv Kineza, ili umro od zaražene strele tokom svoje poslednje borbe protiv zapadne Xie.
U novoj studiji, istraživači sugerišu da su sve ove legende verovatno izmišljene dugo nakon Džingis-kanove smrti.
„Smrti kraljeva i careva velike Kine često se mešaju sa mitom“, rekao je koautor studije Frančesko Galasi, lekar i paleopatolog sa Univerziteta u Australiji.
“Uzbudljivi i neverovatni uzroci smrti pripisuju se izuzetnim ličnostima, iako je mnogo razumnije tražiti uobičajne uzroke, poput zaraznih bolesti. Generalno, nema dovoljno dokaza koji podržavaju ove legende.”
Na primer, kada je Džingis-kan umro, „on je i dalje bio na vrhuncu svoje moći, poštovan od svojih podređenih i dobro čuvan od svojih slugu“, kaže koautor studije Venpeng Ju, istraživač ljudske biologije sa Univerziteta u Australiji i dodao: “Zbog toga je njegova smrt političkim atentatom, ili trovanjem, vrlo malo verovatna.”
Tokom medicinskih istraživanja uticaja bolesti širom sveta, naučnici su odlučili da se usredsrede na Džingis-kanovu smrt. „Trenutna pandemija COVID-19 podstakla nas je na razmišljanje o razmatranju drevnih pandemija“, rekao je Galasi.
Istraživači su se fokusirali na „Istoriju Juana“, istorijski tekst naručen tokom kineske dinastije Ming. U tom delu se navodi da se od 18. avgusta do 25. avgusta 1227. godine, tokom poslednjeg napada protiv zapadne Xie, Džingis-kan osećao loše zbog groznice koja ga je na kraju pobedila u roku od osam dana od početka bolesti.
Prethodna istraživanja sugerisala su da je oboleo od stomačnog tifusa, ali Galasi i njegove kolege primetili su da se ne pominju drugi tipični simptomi te bolesti, poput bolova u stomaku i povraćanja.
Naučnici su Džingis-kanu postavili dijagnozu ne samo gledajući njegovu kliničku sliku, već i koristeći informacije o bolestima od kojih su u to vreme patile mongolske trupe i njihovi neprijatelji, kao i savremena saznanja o vremenu početka zaraznih bolesti.
Otkrili su da se njegovi simptomi poklapaju sa simptomima bubonske kuge koja je bila rasprostranjena u to doba, rekao je koautor studije Heneberg, arheolog i paleopatolog sa Univerziteta u Australiji.
Naučnici su priznali da je takvo retrospektivno dijagnostičko istraživanje neizbežno bilo ograničeno nedostatkom pristupa telu Džingis-kana; mesto njegovog sahranjivanja ostaje nepoznato.
Ipak, “iako zbog ovih ograničenja ne možemo biti stopostotno sigurni u tačan uzrok smrti, možemo reći da je ovaj klinički scenario mnogo realniji i vredan istorijskog razmatranja, mnogo više nego na neki drugi način donekle pretpostavljene hipoteze”, rekao je Galasi.
Sve u svemu, istraživači su sugerisali da sudbina Džingis-kana može poslužiti kao lekcija za trenutnu situaciju.
„Nedavna pandemija još jednom je pokazala da lideri država mogu oboleti od zaraznih bolesti, i uprkos svojoj moći, oni ne mogu biti zaštićeni od prirodnih pojava kao što su zarazne bolesti“, navodi koautor studije Elena Varoto, antropolog i bioarheolog sa Univerziteta u Italiji.
Kao takva, Džingis-kanova smrt mogla bi poslužiti kao „opšti primer uticaja bolesti na šefove država, potencijalno sposobne da promene tok istorije“, rekla je.
