Britanski i japanski istraživači su, koristeći napredne algoritme mašinskog učenja, identifikovali nekoliko potencijalnih lokacija na koje je mogla da sleti davno izgubljena sovjetska letelica Luna 9. Studija je objavljena u žurnalu npj Space Exploration, a naučnici se nadaju da će njihov model moći uskoro da bude testiran pomoću indijske sonde Čandrajan-2, piše Phys.org.
Luna 9, sonda Sovjetskog Saveza, 1966. postala je prvi objekat napravljen ljudskom rukom koji je bezbedno sleteo na površinu Meseca (uspešno je obavio takozvano meko sletanje) i poslala na Zemlju fotografije sa drugog nebeskog tela.
Sletanje je bilo dramatično: neposredno pre nego što je sama glavna letelica udarila o lunarnu površinu, izbacila je odozgo sfernu kapsulu za sletanje, široku 58 cm i tešku oko 100 kg, a zatim odmanevrisala dalje kako bi se srušila na bezbednoj udaljenosti.
Opremljena vazdušnim jastucima za amortizaciju udara, kapsula je odskočila nekoliko puta pre nego što se umirila, stabilizujući se rastvaranjem četiri panela nalik laticama. Iako je Luna 9 radila samo tri dana, poslala je obilje dragocenih podataka na Zemlju, pomažući da se učvrsti poverenje u svemirska istraživanja sa ljudskom posadom, koja će samo tri godine kasnije dovesti do prvih ljudskih koraka na Mesecu.
Ipak, ovo istorijsko dostignuće označilo je i početak jedne od najdugovrečnijih misterija u istraživanju svemira. Nakon sletanja, koordinate lokacije Lune 9 objavljene su u sovjetskim novinama Pravda. Decenijama kasnije, kada je kamera letelice Lunar Reconnaissance Orbiter (LROC) američke agencije NASA počela da šalje slike Meseca visoke rezolucije 2009. godine, astronomi su se nadali da bi ti podaci konačno mogli otkriti počivalište letelice.
Međutim, nivo nesigurnosti u prvobitnim, decenijama starim proračunima značio je da bi pravo mesto sletanja moglo biti udaljeno desetinama kilometara od objavljenih koordinata. Kao rezultat toga, sonda Lune 9 nikada nije pouzdano identifikovana. U novoj studiji Luis Pinjo sa Univerzitetskog koledža Londona je, zajedno sa kolegama Ijanom Krofordom i Hađimeom Janom, ponovo razmotrio ovaj problem koristeći moderne tehnike mašinskog učenja.
Istraživači su razvili lagani algoritam kompjuterskog vida obučen da prepozna ključne karakteristike mesta sletanja misija Apolo na snimcima LROC-a. Sistem nazvan YOLO-ETA – skraćeno od „You-Only-Look-Once – Extraterrestrial Artifact“ (Gledaš samo jednom – vanzemaljski artefakt) – prilagođen je za traženje suptilnih karakteristika površine koje su povezane sa lenderima napravljenim ljudskom rukom.
Kada je testiran na prethodno neviđenim snimcima, uključujući one sa kasnije sovjetske sonde Luna 16 koja je sletela 1970. godine, model je pokazao odlične performanse, identifikujući poznata mesta sletanja sa visokim stepenom pouzdanosti.
Primenjujući YOLO-ETA na region dimenzija 5 puta 5 kilometara koji okružuje okvirne koordinate Lune 9 iz Pravde, tim je identifikovao nekoliko obećavajućih lokacija. Ova mesta pokazuju znakove koji su u skladu sa poremećajima uzrokovanim udarom veštačkih lendera u lunarno tlo.
Istraživači sada očekuju da bi YOLO-ETA uskoro mogao biti stavljen na probu. Dok indijski orbiter Čandrajan-2 bude prolazio iznad tog regiona u martu 2026. godine, on će mapirati lunarnu površinu s nezabeleženim nivoom detalja.
Ako se potvrdi neka od kandidatskih lokacija algoritma, astronomi bi konačno mogli da lociraju letelicu koja je od monumentalnog značaja u istoriji ljudskog istraživanja svemira – čime bi se stavila tačka na misteriju staru 60 godina.
