Zajedno sa svojom neprolaznom lepotom, harizmatičnošću, optimističnim stavom i vedrim duhom, koji se savršeno uklapa uz njen raskošan dar i istrajnost, Tanja Bošković i danas, posle pola veka uspešne karijere koju ima iza sebe, važi za jednu od onih retkih glumica i umetnica koje nadilaze sve stereotipe, kalupe, separacije, uskogrudosti i isključivost.
Ona je autentična autorka umetnosti glume koja u najpozitivnijem smislu celim svojim bićem participira u kreiranju svojih uloga i zadataka. Nadahnuta u stvaranju, jednako je glumica dramskog teatra, mjuzikla i plesa, ali, istovremeno, i filmska i televizijska diva. Upravo su to bili neki od glavnih razloga zbog kojih joj je ovogodišnji žiri Nagrade „Žanka Stokić” (v.d. upravnika Narodnog pozorišta Svetislav Goncić, glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ Milorad Vučelić, glumica – prethodna dobitnica Nagrade „Žanka Stokić“ Gorica Popović, književnica i dramaturg Ivana Dimić i reditelj Boris Liješević) dodelio to prestižno priznanje.
Desetak dana posle tog veličanstvenog događaja, dok sedimo u bašti jednog poznatog restorana na Vračaru, priznata dramska umetnica, uz neizbežne cigarete i hladnu limunadu, skladnim odmerenim glasom kaže da je veoma zadovoljna kako je protekla ceremonija uručenja nagrade koju od 2003. godine kada je ustanovljena na inicijativu glumačke dive Mire Stupice, zajednički dodeljuju Narodno pozorište u Beogradu, „Večernje novosti” i Grad Požarevac.
„Veoma sam zahvalna Narodnom pozorištu, kao domaćinu, ali i kolegama iz Pozorišta na Terazijama sa kojima sam, u okviru svečanosti, otpevala divnu pesmu iz mjuzikla Jalta, Jalta. Nisam igrala u toj predstavi, ali sam volela tu uzbudljivu numeru sa divnim tekstom i želela sam da je svi zajedno pevamo”, kaže gospođa Bošković koja je,
potom, i nama, sa osmehom na licu, otpevala deo tog nadaleko poznatog refrena iz pomenutog mjuzikla, čiji su autori Alfi Kabiljo i Milan Grgić: „Neka celi ovaj svet još sja u suncu, neka naša Zemlja sva postane srećna”…
Naša sagovornica je osamnaesta laureatkinja nagrade ustanovljene u znak sećanja na Žanku Stokić, jednu od najznačajnijih glumica srpske pozorišne scene između dva svetska rata.
„Ona nije jedna od najznačajnijih srpskih glumica, ona je naša najveća glumica. Ova nagrada za mene predstavlja obavezu čuvanja i negovanja uspomene na Žanku. Iz njenog primera sam učila da publici treba prići i upoznati se lično sa njom. Niko više ne postoji ko je Žanku poznavao i ko se s njom družio. Ali, ja o njoj znam iz priča mojih baba-tetatka koje su je gledale. Govorile su mi da je bila čudo, da je bila šampanjac u duhovnom smislu.
Kad kažete šampanjac u pozorištu, onda znate na šta se to odnosi; to su bile eksplozije na sceni, ali i intimne implozije kod svih ljudi koji su je gledali. Naš narod, nažalost, sklon je zaboravu. Mnogo smo se ogrešili o Žanku. Moramo sačuvati uspomenu na one koji su tu pogrešku pokušali da isprave, pre svih na Bojana Stupicu koji je zaslužan što je Žanka rehabilitovana posle Drugog svetskog rata i Miru Stupicu koje je inicirala ovu nagradu”, smatra Tanja Bošković, umetnica koja je svojom stvaralačkom ličnošću i bogatstvom umetničkog izraza obeležila jugoslovensku i srpsku kinematografiju, televizijsku i pozorišnu umetnost.
U tom kontekstu. pitali smo je, naravno, šta je to što je, prema njenom mišljenju, obeležilo dosadašnju karijeru.
„Kada je reč o filmu, to je, bez sumnje, Balkan ekspres. Iz tog ostvarenja sam izašla sa četiri divna prijateljstva. Na televiziji… tu je bilo veoma mnogo zanimljivih stvari. Najviše sam uživala u zabavnim programima raznih vrsta. Od serija, volela sam Majstorsku radionicu.
Jako sam uživala dok sam je radila, baš sam se zabavljala za sve pare. To je, prvo, bilo veoma duhovito napisano, a kao drugo, imala je glumačku ekipu iz snova. Volela sam i dečiju seriju Daj mi krila jedan krug. Lane Gutović je igrao Biljana koji živi u saksiji, Alija (Slobodan) Aligrudić je bio mađioničar, Olivera Ježina je igrala prednji deo krave, a Bora Kandić zadnji. Ja sam bila učiteljica Seka Eureka.
To je genijalno napisao i režirao Vladimir Andrić. I tu smo se, takođe, divno zabavljali. U pozorištu, izdvajam, pre svih, Splitski akvarel i Priču o konju. Obe predstave su igrane u Pozorištu na Terazijama i one su svakako vrh, kada je reč o mjuziklima. Potom, volela sam Selenićeve Očeve i oce koje je u Ateljeu 212 režirao Rale Ratković, zatim Gavranovu Tajnu Grete Garbo… Što se tiče kolega, partner iz mojih snova je Rade Marjanović. Evo, već 20 godina izvodimo kabare Dobra stara vremena. Sa njim sam odigrala sve što je moglo da se igra. To je prijateljstvo za ceo život”.
Žiri za dodelu Nagrade „Žanka Stokić” je, između ostalog, i naveo da Tanja u „procesima rada svoje uloge promišlja psihološki temeljno, ali nikada jednodimenzionalno. Sa punomodgovornošću, ona jasno i otresito zauzima i iznosi svoje stavove kroz sopstvenu umetnost”. A, sve je počelo davnog 19. januara 1974. godine kada je na sceni Narodnog pozorišta, koja se tada zvala „Krug 101”, zaigrala u svojoj prvoj profesionalnoj predstavi „Znam Dabli Fejsa”, po tekstu Božidara Ljumovića i u režiji Olivera Viktorovića. Osim nje, u podeli su bili i Gorica Popović, Zvonko Jovčić, Branko Jerinić, Milan Štrljić…
„Da, sećam se, naravno, te divne predstave”, kaže Tanja pomalo setno, ali s osmehom zadovoljstva, ističući da je komad postavljen u vreme kada su ona i njeni „klasići” bili na trećoj godini studija u klasi čuvenog Bajče, profesora Predraga Bajčetića.
„Sećam se haljine koju sam nosila, ali i da sam sama plela kosu u kikice. Još tada sam rešila da me nikad niko neće šminkati, već ću to raditi ja, sama. Pamtim i da su mi stopala drhtala i da nisam mogla da se pomirim sa sopstvenim glasom… I dan danas, svakog 19. januara, na Bogojavljenje, na godišnjicu premijere, Brana, Gorica i ja se čujemo da čestitamo jedni drugima to zadovoljstvo kada smo s našim drugom Oliverom Viktorovićem, stavivši stope na tu scenu, počeli svoje karijere.
Znate, Bog je milostiv. Nas troje smo zdravi, još uvek svi radimo, radujemo se tome i činjenici da smo sačuvali prijateljstvo. Bajča na nebesima sigurno zbog toga peva od radosti. Ne samo nas troje, nego svi mi iz te klase smo ostali kompaktni, volimo se između sebe i poštujemo”.
Posle tog debija, usledile su uloge, brojne i veoma značajne, i na drugim pozorišnim scenama, pre svega u matičnim Kućama, prvo u Pozorištu na Terazijama, a potom i Ateljeu 212, čiji je stalni član postala 1985. godine. U Narodnom pozorištu, igrala je još jednom – u melodrami „Suze su OK”, po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović i u režiji Milana Karadžića čija je premijera održana 14. marta 1999. godine na Sceni „Raša Plaović”.
Tumačila je ulogu Marije Kalić, pevačice Hora Radio Beograda u penziji, koja obožava poeziju i pesnike. Između uspomena na starog i uspešnog pesnika, i stvarnosti – sa mladim pesnikom od koga mnogo očekuje, Marija priča priču o svim manama – o ljubavi, čežnji, razočaranju i tihom snu da za sobom ostavimo nekakav trag. Bila je to predstava koja se uvek igrala pred prepunim gledalištem, a naša sagovornica, prema rečima stručne kritike, svoju junakinju „igrala je punom nogom, pokazujući sav raskoš svog univerzalnog talenta”.
„Mnogo volim tu predstavu. Kada mi je Milan doneo tekst na čitanje, bila sam oduševljena. Progutala sam ga, što se kaže, u trenutku. Iako je je to jedna tragična priča, Milan je želeo da osvetli i tu duhovitost koja postoji u samom komadu. U tome je ključ uspeha. U međuvremenu, sa novom podelom i štrihovanim tekstom, igrali smo je u Zvezdara teatru. Mirjana je očistila te političke delove i sada je to jedna prava melodrama, čarobna. Najbolja kritika koju sam dobila u životu upravo je u vezi sa tom predstavom. Naime, posle nekog od mnogih izvođenja, jedna moja prijateljica mi je rekla: Slušaj, trebalo je da mi kažeš da ću od pola predstave da plačem. Novi vuneni džemper mi se potpuno ućebao od suza koje su mi kapale na njega, priča Tanja kroz smeh.
„Volela bih da tu predstavu ponovo igramo u Narodnom pozorištu, da je vratimo na Rašu, tamo gde je i započela svoj scenski život”, dodaje priznata dramska umetnica koja je pomenutu scenu tada delila zajedno sa, u to vreme, veoma mladim Vojinom Ćetkovićem, ali i iskusnim glumcima poput Marka Nikolića, Radovana Miljanića, Predraga Tasovca… Pred njom su, kako nam je otkrila na kraju razgovora, novi umetnički izazovi, nove uloge. Nikada nije, kaže, trčala za njima, već su dolazile same i ističe da se svakoj od njih bezgranično raduje.
„Sve uloge, koje je trebalo da dobijem, će me stići. Već sam počela sa radom na novoj predstavi. Reč je o Marelovoj drami Uspomene Sare Bernar u režiji Staše Koprivice koju, sa kolegom Dejanom Đurovićem, spremamo za novo pozorište koje će biti otvoreno u Herceg Novom…
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
