Predstava „Nečista krv“, prema motivima istoimenog romana Borisava Stankovića, u dramatizaciji Maje Todorović i režiji Milana Neškovića, posle nekoliko godina pauze, ponovo je uvrštena na redovan dramski repertoar Velike scene Narodnog pozorišta.
Premijerna obnova održana je 19. novembra, a u ulozi Gazda Marka, svog kolegu Nenada Jezdića trajno je zamenio Vuk Kostić. U podeli su i Jovana Stojiljković, Nebojša Dugalić, Nataša Ninković, Nela Mihailović, Ljiljana Blagojević, Radmila Živković, Vladan Gajović, Pavle Jerinić, Zlatija Ocokoljić Ivanović, Nikola Vujović, Kosta Stanišić i Nebojša Babić. Popularni dramski umetnik ovo izvođenje pamtiće, između ostalog, i po tome što je prvi put, u veoma bogatoj i mnogobrojnim nagradama ovenčanoj karijeri, dužoj od dve decenije, uskočio u neku ulogu.
– Uh, nije bilo lako, jer nikad do sada nisam imao iskustva sa uskakanjem. Imao sam čak i noćne more zbog toga, košmarne snove“… iskren je Vuk Kostić koji je još jednom potvrdio vanredni glumački potencijal, jednako upečatljiv i uočljiv bez obzira na to da li je reč o pozorištu, filmu ili televiziji. Naime, autentičnim, stilizovanim sredstvima i snagom svoje scenske harizme, maestralno je dočarao lik Gazda Marka, tog ruralnog skorojevića sa zlatnom kajlom oko vrata, veoma prepoznatljivog i u današnjim društvenim okolnostima.
– Veoma sam zadovoljan kako je sve to prošlo, zahvaljujući, pre svega, sjajnim kolegama i reditelju Neškoviću. Uskakanje je stvarno stresan proces. Naslušao sam se, svih ovih godina, raznih priča o tome od svojih kolega, a sada sam i ja to prvi put osetio na sopstvenoj koži.
Lik gazda Marka, koji je prepun nekih unutrašnjih lomova i čija je duša poprilično uzburkana, veoma je zahtevan za igru…
– Da, bez sumnje. Ovo mi je, možda, čak i najteža uloga u dosadašnjoj karijeri. Igrao sam razne zlikovce, ali ovaj je, onako, baš gadan jedan lik. Naravno, nije on zlikovac u onom klasičnom smislu, ali za mnoge njegove postupke nema opravdanja. Za razliku od Marka, ja sam u privatnom životu blag, dobronameran čovek, naročito prema deci, devojkama, ženama, majkama… U tom smislu, bilo mi je veoma zahtevno da se izborim sa tim njegovim stanjima, ali, s druge strane, one glumačke, bio je to i veliki izazov. Morao sam sve da igram, što bi mi glumci rekli, iz neke kontre. Zaista, izuzetno je teško opravdati na sceni ta njegova stanja. On, između ostalog, voli i da popije. Marko je, rekao bih, pravi primer onoga kakvi su ljudi kad se napiju.
Alkohol ume da pretvori čoveka u „nekog drugog“ podstičući, možda, iskreniji i otvoreniji pristup nego kad je osoba trezna?
Mislim da se kod mnogih ljudi, tek kad se napiju, najbolje vidi njihov karakter. Tek tada, kada popuste te neke kočnice, može najbolje da se vidi kakav je ko. Ne volim takve ljude, poput Marka, koji imaju tu neku crninu u sebi, a za koju ne znaš dok se ne podnapiju. Ja sam naklonjen onim veseljacima što se, kad se napiju, grle i ljube kao braća. Možeš svašta da im kažeš kad su pijani, dok bi ti sve to, kad su trezni, verovatno zamerili.
U stalni angažman ansambla Drame Narodnog pozorišta primljeni ste pre 21 godinu, kao veoma mlad glumac koji je tek završio FDU. Prva uloga – Milorad Vučić Čelni, jedan od glavnih junaka „Velike drame”, po tekstu i u režiji Siniše Kovačevića, donela vam je te iste godine, 2002, Sterijinu nagradu, najuglednije glumačko priznanje u oblasti pozorišne umetnosti u Srbiji…
– Bio je to, zaista, veliki zalogaj, ogroman izazov. Nekako… u dubini duše, bez obzira na svoje mlade godine, verovao sam da sam dorastao tom zadatku, jer ne verujem da bi mi Siniša, koji me poznaje veoma dobro, još od malih nogu, dao neki zadatak koji ne bih mogao da ispunim. Čim smo saznali da smo selektovani za Sterijino pozorje, Siniša mi je rekao: „Vidi, sine, ti ćeš da dobiješ Sterijinu nagradu“. Verovao je u mene od prvog trenutka. Ta vera ti daje jedan neverovatan elan, podstrek.
Veoma sam ponosan na tu ulogu. I dalje je, naravno, igram sa onim istim žarom, kao i prvog dana. Danas, u ovim mnogo zrelijim godinama i sa mnogo većim životnim iskustvom, tek sada u potpunosti shvatam zašto su mu se dešavale te neke stvari, zašto je upadao u određene životne zamke…
Kažete da je Siniša verovao u Vas. Koliko ste Vi tada verovali u to šta on radi, koliko ste uopšte naslućivali da spremate jednu, zaista, veliku predstavu koja je ubrzo postala kultna i koja je do sada, od premijere 22. februara 2002. godine, izvedena ukupno 270 puta?
– Ma, iskreno, ja sam još na prvoj probi shvatio da će to biti genijalna predstava. Sve se tu poklopilo od samog početka – tekst, režija, podela, saradnička ekipa… Siniša je to maestralno napisao. U tom njegovom tekstu sve ti je dato, k’o na tacni. Nema potrebe, kao kod nekih drugih tekstova, da ti sad tu nešto, kao, izmišljaš, fantaziraš… Ne. Kod Siniše je svaka replika jasna, sa jasnom postavkom, od početka do kraja. Pritom, predstava je nabijena emocijama…
… Suvišno je govoriti o tome koliko je ona važna u pozorištu?
– Naravno. U pozorištu se sve vrti oko emocije. Glumac mora da je prepozna i da uspe da je iznese na scenu na način da to dotakne ljude u gledalištu. Uostalom, i ceo naš život se vrti oko emocija. Emocija je veoma važna u životu, pa samim tim i u pozorištu. Umetnost je, kao što neko davno reče, najiskreniji put traženja istine. Umetnost je istina i lepota, a one uvek zavise od onoga ko ih posmatra i kako ih doživljava. Kada posao radite površno, onda nije tako. To se i oseti. Publika dolazi u pozorište da dobije i oseti emociju. Jer, pozorište je uvek bilo i biće čarobno mesto gde se stvarnost spaja sa fikcijom, a emocije preplavljuju duše.
Osim u „Velikoj drami“, u Narodnom pozorištu igrate u još jednoj dugovekoj predstavi – „Ženskom orkestru“, prema poznatom tekstu francuskog dramskog pisca Žana Anuja, u režiji Juga Radivojevića, koja je već 11 godina na repertoaru. Krajem prošlog meseca proslavila je i značajan jubilej – stoto izvođenje…
– To je i dalje više nego aktuelna predstava. U izvornom obliku, ovo delo, praizvedeno pre šest decenija, je komedija o ženskom ansamblu koji svira u banji, a naša predstava, sa adaptiranim tekstom, nudi ozbiljnu dramsku priču o simfonijskom orkestru čiji članovi ostaju bez posla zbog finansijske krize, pa usled takvih okolnosti pokušavaju da se snađu u tržišnom svetu. Umetnici su, nažalost, uvek nekako marginalizovani.
Tokom dosadašnje karijere, uglavnom ste igrali ozbiljne, dramske uloge; retko kad ste se pojavljivali u komedijama. Sticaj okolnosti ili…
– Ja sam neumorni tumač umornih heroja (smeh). Da, to je jednostavno sticaj okolnosti; tako je htela boginja Fortuna. Volim komediju, ali jednostavno, desilo se tako da me nije mnogo bilo u njoj. To je, inače, najteži žanr za igranje. Mnogo teži od drame.
Nesporan komički potencijal pokazali ste nedavno na premijeri predstave „Dečije povrede“, po tekstu Džozefa Radživa, u režiji Ivana Vukovića, održanoj 1. novembra na Sceni „Raša Plaović“. Iako velikim delom ne pripada tom žanru, u nekim momentima uspeli ste da izvanredno dočarate komične nijanse tog lika što je publika pozdravljala aplauzom na otvorenoj sceni…
To je, u osnovi, kombinacija crne komedije i melodrame. Zahvaljujući ovoj predstavi, publika može da vidi i tu drugu stranu mog glumačkog bića, moju vedrinu, radost igre i ljubav prema komediji. Inače, komad je, kad se zagrebe malo ispod površine, dosta slojevit. Ima tu svega – sete, smeha, tuge… Verujem da ćemo Boba (Sloboda Mićalović prim. aut.) i ja dugo igrati „Dečije povrede“.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
