Prošlo je preko 100 godina od njegove smrti, a Raspućin je i dalje jedna od najkontroverznijih ličnosti ruske istorije. Čak se i danas njegov život često sagledava kroz prizmu glasina i legendi.
Bobi Farel, frontmen pop grupe “Boney M”, izlazio je na scenu kao karikaturna verzija Raspućina kada je pevao svoju nezaboravnu pesmu o navodnoj ljubavnoj aferi između Raspućina i carice. Farel je umro 30. decembra 2010. u Sankt-Peterburgu, na dan kada je 94 godine ranije Raspućin ubijen u istom gradu.
Misteriozna smrt pevača Boni M, ismevao Raspućina?!
Pevač je stigao u ruski grad, nastupio na korporativnoj zabavi, otpevao svoje poslednje “Ra-ra-rasputin”, da bi narednog jutra bio pronađen mrtav u svojoj hotelskoj sobi. Ovo neobično poklapanje samo je jedan primer misterioznih priča koje okružuju život i smrt čuvenog ruskog mistika.
“Crna, duga i slabo počešljana kosa; crna, gusta brada; visoko čelo, širok, upečatljiv nos, mišićava usta. Ali čitav izraz lica koncentrisan mu je u očima svetloplave boje, blistavim, dubokim, neobično privlačnim očima. Pogled mu je istovremeno prodoran i nežan, naivan i lukav, usredsređen i dalek. Kada počne živo da govori, zenice kao da mu se ispune magnetizmom.” Ovako je Raspućina opisao Moris Paloolog, francuski ambasador u Rusiji.
Očigledno je svakom ko bi sreo Raspućina bilo jasno da se radi o sasvim posebnoj osobi. Ljudi su mu se divili ili ga mrzili, ali niko nije bio ravnodušan prema njemu. Kako bismo shvatili ko je zaista bio Raspućin, pogledaćemo samo dokumentovane, dokazane činjenice o njegovom životu.
Lečio ljude, a posebno princa Alekseja
A najvažniji je podatak o Raspućinu činjenica da je zaista mogao lečiti ljude, a posebno princa Alekseja, sina Nikolaja II, koji je patio od hemofilije, nasledne bolesti koja sprečava zgrušavanje krvi. To zapravo znači da svaka povreda i modrica za osobu s hemofilijom dovode do dugotrajnog krvarenja, uključujući unutrašnja krvarenja. Raspućinovu sposobnost da zaustavi ova krvarenja posvedočili su čak i ljudi koji su ga inače prezirali.
“Nema sumnje da je Raspućin posedovao tehniku terapeutske hipnoze, ali nemoguće je reći kako je to tačno funkcionisalo”, zapisao je ruski istoričar Igor Zimin.
Velika kneginja Olga Aleksandrovna, sestra Nikolaja II, zapisala je da je 1907. godine, kada je Alekseju bilo samo tri godine, princ povredio nogu dok se igrao u Carskom selu, carevoj letnjoj rezidenciji. “Imao je tamne podočnjake, noga mu je bila natečena do neprepoznatljivosti. Lekari nisu bili ni od kakve koristi”, zapisala je velika kneginja. “Tada je Aliks (carica Aleksandra Fjodorovna) poslala telegram Raspućinu u Sankt-Peterburg. Stigao je oko ponoći. Do tada ja sam već bila u svojim odajama, a ujutro me Aliks pozvala u Aleksejevu sobu. Nisam mogla da verujem svojim očima. Dečak je bio ne samo živ, nego i zdrav. Sedeo je na krevetu, groznica mu je izgleda pala, nije bilo ni traga od otoka na nozi, oči su mu bile bistre, jasne… Kasnije sam saznala od Aliks da Raspućin nije čak ni dodirnuo dete, samo je stajao pored kreveta i molio se.”
Mihail Rodzjanko, tadašnji predsednik Državne dume, zapisao je: “Raspućin je u sebi imao snažan hipnotizam. Mislim da je bio pojava vrlo zanimljiva za nauku.” Još troje članova carske porodice: velika kneginja Ksenija Aleksandrovna, Nikolajeva sestra, njen suprug veliki knez Aleksandar Mihailovič i veliki knez Kiril Vladimirovič takođe su nezavisno jedan od drugog potvrdili Raspućinove isceliteljske moći u svojim memoarima.
Raspućin potekao iz seljačke porodice rodom iz Sibira
Grigorij Raspućin potekao je iz seljačke porodice iz Sibira. Kao mladić je bio slabog zdravlja i, verovatno kako bi se izlečio i ojačao, obilazio je različite manastire i sveta mesta u Rusiji. U svom rodnom selu Pokrovskom u Tobolskoj guberniji bio je poznat kao “Božji čovek”. Nikolaju i Aleksandri predstavili su ga njihovi rođaci u novembru 1905. godine.
Međutim, nasuprot rasprostranjenom verovanju, Raspućin nije bio čest gost u carskoj palati. 1906. godine Raspućin se s Nikolajem i njegovom porodicom sreo dva puta; 1907. godine tri puta. Sidni Gibz, koji je od 1908. do 1917. godine bio engleski tutor deci Nikolaja II, zapisao je: “Carica je verovala u njegovu pravičnost, u njegovu duhovnu snagu, verovala je da njegove molitve pomažu.
Ponašala se prema njemu samo na taj način. Raspućin nije posećivao dvorac često kako se pričalo. Dolazio je kada bi se pojavila Aleksejeva bolest. Video sam ga jednom. Ovako sam ga ocenio: pametan, prepreden, ljubazan čovek.”
Aleksandra Tegleva, koja je 17 godina bila dadilja careve dece, zapisala je: “Videla sam Raspućina samo jednom, kada je išao prema Aleksejevoj sobi.” Nikolajev sobar Aleksej Volkov posvedočio je: “Lično sam dvaput video Raspućina u dvorcu. Primili su ga car i carica zajedno. Bio je s njima oko dvadesetak minuta, i prvom i drugom prilikom. Nikad ga nisam video da je s njima popio čak ni čaj.”
Glavni izvor spekulacija o navodnoj ljubavnoj vezi između Raspućina i carice bila su pisma Aleksandre Fjodorovne Raspućinu. Njih je navodno od Raspućina ukrao Iliodor (Trufanov), pravoslavni monah koji je bio Raspućinov prijatelj do 1912. godine, kada su imali veliki sukob. Nakon toga Iliodor je napisao knjigu “Sveti đavo”, u kojoj je objavio caričina pisma, koja su odmah došla u centar pažnje javnosti.
Tada su svi mislili da je Raspućin spavao s caricom, zato što je ona napisala: “Kako sam umorna bez vas. Svoju dušu mogu odmoriti samo kada vi, učitelju, sedite pored mene, a ja vam ljubim ruke i naslanjam glavu na vaša blagoslovljena ramena. O, kakvu lakoću osećam tada. Tada uvek poželim samo jedno: da spavam, da zauvek spavam na vašem ramenu, u vašem naručju.”
Mnogi su suglasni u mišljenju da se carica zaista divila Grigoriju toliko da je prema njemu osećala naklonost, jer je mogao da izleči njenog sina i otkloni njenu uznemirenost. Ali bilo je nemoguće da carica i Raspućin ostanu zajedno sami bez sluga ili svedoka, u Zimskom dvorcu ili negdje drugde. U svakom slučaju socijalni jaz između seljaka i carice bio je prevelik da bi oni mogli gajiti čak i prijateljske veze, a kamoli neku vrstu intimnosti.
Ko je demonizovao Raspućina i zašto?
Jevgenij Botkin, dvorski lekar carske porodice koji je ubijen zajedno s njima 1918. godine u Jekaterinburgu, zapisao je: “Da Raspućin nije postojao, protivnici carske porodice i organizatori revolucije stvorili bi ga pomoću ogovaranja Ane Virubove (dvorska dama, najbolja prijateljica i osoba od poverenja carice Aleksandre Fjodorovne), da nije bilo Virubove, oni bi uzeli mene, bilo koga.”
Većina onih koji su kritikovali i mrzeli Raspućina pripadali su aristokratiji. Nije im se sviđalo što neki “mužik”, običan neobrazovani seljak, može zadobiti takvu naklonost carske porodice. Sam je Raspućin, nažalost, davao povoda za ogovaranja, izmišljajući priče o svom uticaju na dvoru. Istoričar Aleksandar Bohanov zapisao je da Raspućin nije zapravo mogao sakriti svoj ponos.
“Našavši se kao dobrodošao gost u luksuznim kućama prestonice, dobivši pristup životu za koji nije znao ni da postoji, sibirski propovednik nije dugo mogao da ostati priseban. Ubrzo mu je komunikacija s carskom porodicom udarila u glavu. Raspućin je počeo da doživljava sebe kao svemoćnog, voleo je da impresionira ljude pričama o svom uticaju i ove priče su se prenosile od usta do usta.”
Preživeo pokušaj ubistva, car naredio tajnoj službi da ga štiti
Potom 1909. godine peterburška tajna policija iznela je tvrdnju da je Raspućin “revolucionar”, ali nije za to pronašla nikakve dokaze. Kasnije iste godine policija je pratila Raspućina, nakon što ga je seljanka Hionija Guseva pokušala ubiti nožem. Ovoga puta tajna služba je morala da zaštiti Raspućina. “Strahujući da je on meta zlonamerne grupe ljudi, nalažem vam da držite na oku ovaj slučaj i da ga zaštite od mogućih ponovnih napada”, napisao je Nikolaj II ministru unutrašnjih poslova Nikolaju Maklakovu.
Tokom poslednje dve godine Grigorijevog života tajna policija je tražila je bilo šta što bi ga moglo kompromitovati. “Uspostavio sam dvostruku kontrolu nad Raspućinom. Platio sam sve njegove domaće sluge u stanu u Sankt-Peterburgu [kao agente], postavio na ulici stražu, kupio specijalna kola s vozačima-agentima za Raspućina i specijalnu brzu kočiju s kočijašem-agentom”, kasnije je rekao Stepan Belecki, zamenik ministra unutrašnjih poslova.
“Tada smo saznali za sve osobe koje su se obratile Raspućinu ili su mu bile bliske… I ne samo to, uspostavljeno je pažljivo nadgledanje i praćenje osoba koje posećuju Raspućina, premda se njemu i njegovim rođacima to nije svidelo.”
Isceliteljskim moćima pomagao bolesnom princu, mnogima je smetao
Neobično je bilo to što sve ovo praćenje nije o Raspućinu dalo ništa stvarno kompromitujuće. Najgore što se o njemu moglo reći je da je viđen pijan (nekoliko puta) i da je u svom stanu priređivao “zabave” gde je dolazilo dosta ljudi, uključujući i njemu privržene mlade žene, da slušaju njegove propovedi. Nikakve orgije, ilegalne sekte, veze s revolucionarima, ništa što bi stvarno ugrozilo Raspućinov ugled nije otkriveno. Ipak, lekari tog doba bili su nemoćni kada se radi o hemofiliji carevića Alekseja, za koju nije bilo leka, dok je Grigorij nastavio da pomaže pristolonasledniku svojim isceliteljskim moćima.
Kao što znamo, Grigorij Raspućin ubijen je 16. decembra po starom kalendaru (30. decembra po novom) 1916. godine u Sankt-Peterburgu. U ubistvo je bio umešan čak i član carske porodice veliki knez Dmitrij Pavlovič.
Prestolonaslednik, mali Aleksej, bio je očajan posle Grigorijeve smrti. Sergej Fjodorov, jedan od dvorskih lekara, sećao se njegovih reči: “Više nema svetitelja! Bio je jedan svetitelj – Grigorij, ali su ga ubili. Sada me leče i mole se, ali to ne pomaže. A Grigorij bi mi doneo jabuku, pomilovao me po mestu gde me boli i odmah bi mi bilo bolje…”
Kako su zapisali izvori tog vremena zaverenici su Grigorija Raspućina prvo otrovali, petukli, upucali pa bacili u ledenu reku. Nikako nisu uspevali da ga ubiju?!
