Ne nadam se ničemu, samo moram na najbolji način da iskoristim svoje vreme i radim. Kad ne bih radio, onda ne bih imao razlog da živim, kaže za Nova.rs kantautor Branimir Džoni Štulić.
– Ne oglašavam se ja nigde, već stalno to drugi lažno čine u moje ime, jedino kome sam se javio jeste jedan hrvatski portal – odsečan je u razgovoru za Nova.rs Branimir Džoni Štulić.
Iako nepredvidiv, temperamentan, umetnik koji će jednoga dana pristati na intervju, a sledećeg momenta reći „ne“ ili, kao što je to, primera radi. rekao Petru Janjatoviću: „Šta hoćeš, ja sam te napravio. Da nije bilo mene, ne bi imao o čemu da pišeš!“, javio se, međutim, Novoj.
Kad mu kažete da ga zovete iz Beograda, iz Srbije, iščuđava se, smejući se, da je “Beograd još uvek u Srbiji” i opasku:
– A još kad se uzme u obzir Beograd na vodi…
Kantautor i nekadašnji frontmen Azre, tako unikatan umetnik, koji nikada nije imao problem da kaže kako u muzici postoje Bitlsi i Azra, a onda sledi “deset praznih mesta”, čovek zahvaljujući kojem smo “pokupili kodove i šifre da budemo bolji ljudi”, kako je to svojevremeno lepo sročio Peca Popović, iz svog “dobrovoljnog izgnanstva”, dugog više od 30 godina, u gradiću kraj Utrehta iznenadio je sve kada je pred kraj avgusta postavio na svoj Jutjub kanal novi album “Kavern”.
Posle “Spleta“, pred kraj prošle godine, Branimir Džoni Štulić je na “Kavernu” predstavio 42 pesme. I dok nema medija na nekadašnjem jugoslovenskom tlu koji nije objavio vest o nenadanom pojavljivanju novog albuma na Štulićevom zvaničnom Jutjub kanalu, gotovo svi su izvestili i da, kako se pojavio, tako je i preko noći nestao. Pa je onda opet postao dostupan… Tu “zavrzlamu” Džoni Štulić u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs ne želi da komentariše:
– To i nije važno. Nikog se to ne tiče osim mene. Ionako stoji tamo besplatno.
A zašto besplatno, kako ćete da zaradite?
– Zato što su to zidne novine. Ja ne naplaćujem to. Kako ću da zaradim – pa, to je dobro pitanje. Ako čovek ne zarađuje, onda ne može ni da plaća ništa. Ali, ja sam uglavnom u karijeri zarađivao samo kada sam bio na putu. Pošto odavno ne putujem, i ne zarađujem, onda slobodno dajem. Uvek sam slobodno i davao, ali od nečeg mora da se živi…
I dalje bijete bitku s nekadašnjim Jugotonom, odnosno Kroacijom rekords, zbog toga što, kako navodi vaš pravni tim, neautorizovano eksploatiše vaše intelektualno vlasništvo?
– Jebeš ti moj pravni tim, ja sam pravni tim! U Beogradu je to još uvek Jugoton, ne? Jugoton je četiri godine imao parolu – “Teraj bandu”. I kad su je proterali sad su i dalje Jugoton. Ugodno s korisnim, zar ne? A moja borba s Jugotonom traje preko 40 godina. Ako već traje 40 godina, ko zna možda će trajati i 400 godina!
Ali, nikom od nas se ne smeši večan život. Ima li onda svrhe ta borba?
– Istina je to… Zato se oni i toliko trude, nemaju šta da izgube. Znaju da su ionako propali, pa makar da izvuku 100 odsto od uloženog. Ma ne 100 odsto, već stostruko!
Osluškujete li reakcije kritičara u Hrvatskoj i Srbiji na album? Mnogi ga nisu blagonaklono dočekali?
– Pratio sam. Ionako stalno visim pred ekranom, jer pišem, i video sam neke kritike. Ali, teško da me je briga za to! Zabole me! Kad bih stvarno morao da biram, draže mi je da me mrze, nego da me vole. A i primećujem, čitajući, još neke stvari. Jasno mi je sve kako stvari tamo funkcionišu, i mogu samo da kažem da me ovi zapadni Srbi iskreno mrze, a istočni Srbi me mrze za novce. Ali, i jedni i drugi su potpuno isti. Da sam recimo došao iz istočnih predela, bila bi ista situacija, samo bih obrnuo ono što sam rekao. Jebali bi se i za suvu smokvu, i za šljivu. Za šarene klikere.
Iz čega je iznikao “Kavern”?
– Na album sam stavio puno starih pesama. Skupilo se materijala… Polovinu albuma čine pesme koje su stare preko 20 godina, a sada su samo izbile na površinu. Naziv albuma je Platonova uzrečica u ovoj zbilji oko nas. Ima puno značenja.
Zašto se stalno vraćate Antičkoj Grčkoj, Platonu?
– Dobro pitanje. Znate, nisam nikada o tome razmišljao. Ali, ako nešto dobro poznajem, onda je to književnost. Najbolje knjige po meni su one koje sam i radio. Homer je broj jedan, pa Tukidid, Herodot, kasnije Ksenofont, Plutarh… I nema ničeg više. Doduše, postoji i onaj indijski ep “Mahabharata”, a sve ostalo posle toga je, kako ono kažu – lepa književnost. Meni je ta lepa književnost dosadna. Ja sam uvek voleo akciju. Samo akcija, akcija, akcija. Sećam se “Tri musketara” kao mali. A sve ostalo mi je dosadno, jednostavno ne možeš da čitaš. Dugo ja već ne čitam. Sve što je trebalo da pročitam, pročitao sam do svoje 15. godine. Celu biblioteku! Jedino što mi se još sviđalo, a krajem šezdesetih je bilo u centru pažnje, jeste južnoamerička književnost. Borhes, te kratke, lepe, smešne pričice. A mimo toga za mene knjige, sem antičkih, sem tih klasika, ne postoje. Nema čovek na šta da se referiše, osim na to. I onda to na šta se referišeš, to je poput jedne mudre uzrečice, koja uđe u tebe…
A koliko je Platon “muzikalan”, nalazite li ritam u njegovim rečima? Ima li kod Platona korelacije između muzike i reči?
– Pretpostavljam da ni sam Platon to nije znao. Išao je zato na Siciliju da to dozna, pa se zajebao. Život nije bajka!
A kakav je vaš život?
– (smeh) Ostajem bez reči…
Iako već tridesetak godina živite u Holandiji, praktično bez veza sa nekadašnjim jugoslovenskim prostorom, svaki vaš korak, svaka vaša reč, stih, melodija ovde, na ovom tlu, pomno se prate. Kako tumačite to što i dalje toliko privlačite ljude u ovom regionu?
– Moguće zato što ne koristim tu reč region. Više volim da kažem Juga. Nije normalno kako ste svi tamo tako brzo prešli na region. Sramota je neke što su se rodili u Jugoslaviji. Ima kod Tukidida u Perikleovom govoru kad on kaže – kad se izgubi glavni razlog – sloboda, onda sve ostalo postaje beznačajno. Tu potrebu za zajedništvom, bez obzira na sve, možemo gledati kroz prizmu sisavaca. Sisavci se moraju paziti, maziti, čupkati, grickati, ne. Kako se ono kaže – Ko se voli, taj se bije. Ali, i to treba svesti na razumnu meru, jer ne valja ni u čemu preterivati – ni u ljubavi, ni u njenoj suprotnosti. Potrebno je da se, za početak, malo manje voli. Jer, ljubav dođe i prođe, a interes ostaje. Znate onu poznatu epizodu sa Staljinom – došla mu je jedna delegacija, i svi su mu izjavljivali ljubav. A on ih je na to upitao – Da li vi mene volite zbog ljubavi ili koristi. Oni njemu na to – Kako možete tako nešto da pitate, pa ljubavi, naravno! Staljin na to samo zapucketa prstima i kaže – Ljubav dođe i prođe, ali interes ostaje. I onda im pukne zora, shvate njegove reči…
Da li nas onda samo interes vodi u životu?
– Da, korist, interes i ljubomora. Te tri stvari pokreću svet.
Čemu onda da se nadamo?
– Ja se ne nadam ničemu. Samo moram na najbolji način iskoristiti svoje vreme. Radim. Kad ne bih radio, onda ne bih imao razlog da živim!
Ako vas rad spašava, i ako konstatno visite pred ekranom kompjutera, šta će se novo izroditi iz toga?
– Inače se u poslednjih 30 godina bavim gotovo isključivo književnošću. Sada radim na “Mahabharati”. Neko će možda reći bez “h”. Siguran sam da je pre pet hiljada godina to “h” bilo izraženo. Ali, izgubilo se to “h”, pa se izgubilo “r”, jebiga sve se izgubilo. Svet ide ka jednostavnosti. Sećam se kad sam bio pubertetlija svi su imali nadimke, najčešće su to bili: Pero, Jovo, Simo… Sa četiri slova nadimci. A već krajem osamdesetih to su bili: Trt, Prč, Krč – tri slova. Samo u jednoj generaciji izgubili smo jedno slovo.
Kad sve tako pojednostavljujemo, kuda idemo?
– Mislim da neće biti nikakve budućnosti. U stvari, zavisi šta je budućnost. Po meni je budućnost nadolazeća prošlost. Sve se ponavlja, sve je u krugovima. Ali, da ne bih dalje filozofirao, prosto ne vidim nikakvu budućnost. Pogotovo, ne lepu! Ali, ako vas ne boli, onda to nije život!
Jelena Koprivica Nova.rs
