Nakon završetka Prvog svetskog rata, vojnici australijskih trupa koji su se vratili u svoju domovinu našli su se u ozbiljnom ekonomskom problemu. Vlada je sa samo nekoliko glasova više donela uredbu po kojoj je ratnim veteranima dodeljena velika parcela u zapadnom, manje naseljenom delu zemlje.
Dvadesetih godina prošlog veka, prema zvaničnim preporukama Vlade, ali i uz obećanja o subvencijama, novim poljoprivrednicima je preporučeno da seju žitarice, koje su tih godina bile na vrhuncu.
Velika depresija, koja je počela 1929. godine, donela je ogromne šokove na brojna tržišta, a posebno žitarica jer su cene bile u vrtoglavom padu. Kada se pokazalo da su preporuke centralne vlade u Kanberi pogrešne, a obećane subvencije stizale u znatno manjem obimu, zapadni deo zemlje počeo je da izražava otvoreno nezadovoljstvo. Pustinja koja je razdvajala bogati istok od nerazvijenog zapada pretila je da postane nova međudržavna granica.
Godine 1932. bila je velika suša, koju je na srednjem zapadu Australije mogla da poprimi biblijske razmere. Usevi su brzo propadali, a pomoć centralnih vlasti bila je nedovoljna i neredovna.
Strpljenje ratnih veterana sa razočaranim očekivanjima Vlade u Kanberi se istrošilo, ali tu nije bio kraj njihovim mukama. Ubrzo se protiv njih okrenuo jedan od simbola najmanjeg i najsurovijeg kontinenta.
Neverovatno okrutan “neprijatelj”
Ptica emu, prastanovnik Australije, bila je vladar nepreglednih stepa oko ivica centralne australijske pustinje, ali i simbol države likom koji je uz kengura, krasio grb od 1908. godine.
Uprkos tome što je danas druga najveća ptica na svetu, do tada je važila za podlo zlo stvorenje koje je samo upotpunilo neverovatnu faunu Australije, i simbolično predstavljalo biće koje nije moglo da hoda unazad. Međutim, emui će uskoro pokazati svoju destruktivnu prirodu, i postati noćna mora za farmere koji su već dovedeni na ivicu egzistencije.
Emui su, nakon parenja koje su obično obavljali u centralnim delovima Australije, krenuli na svoje migraciono putovanje ka istočnoj obali. Njihov put do istočne obale, koji je inače bio izuzetno naporan, postao je paklen zbog teške suše 1932. godine.
Na radost ogromnih grupa ovih beskrilnih ptica, kojih je bilo nekoliko desetina hiljada, naišli su na velike oranice pune pšenice i ječma, i potražile utočište u njima. Iza emua, oranice su ostale puste, a ograde koje su farmeri koristili za zaštitu useva od štetočina su se pokazale nedovoljnim.
Ratni veterani, od kojih je samo nekoliko imalo laku lovačku opremu, nisu mogli da se nose sa emuima. Poslali su svoje predstavnike koji su imali samo jedan, ultimativni zahtev centralne vlasti – tražili su oružje!
U situaciji u kojoj se, istina u pola glasa, počelo pričati o otcepljenju zapadnog dela od bogatih gradova na istoku zemlje, podela ratnog naoružanja ratnim veteranima koji su živeli na zapadu bila bi veoma opasan i dalekosežan potez koji vlast ni po koju cenu ne bi smela da dozvoli.
Otkačeni političari su ovu situaciju iskoristili da se na već isproban način izbore sa ekonomskom krizom, ili je bar na taj način prikriju.
Rat je objavljen!
Ministar odbrane Džordž Pirs javno je najavio da će Vlada Australije, koja misli na svoje veterane, poslati vojsku sa najsavremenijim naoružanjem da reši problem zemljoposednika i oslobodi ih kuge u vidu emua.
“Rat domorodcima”
Iako je početak sukoba, koji je tadašnja štampa podrugljivo nazvala „Rat domorocima“, trijumfalno najavljen, vojna sila koju je poslala da brani hiljade i hiljade kvadratnih kilometara od najezde beskrupuloznih štetočina bila je smešna. Na čelu je bio čuveni major Meredit, heroj iz Prvog svetskog rata, sa iskustvom iz čuvenog britanskog rata protiv Zulu plemena, i komandovao je vojskom koja je brojala, tačno – dva vojnika!
Naoružani jednim od najstrašnijih oružja Prvog svetskog rata – dva automatska mitraljeza Luis, zajedno sa tačno 10.000 metaka municije, krenuli su na zapad da se obračunaju sa desetinama hiljada pomahnitalih neprijatelja. Pošto nije imalo smisla graditi vojna utvrđenja za tri čoveka, major Meredit i vojna snaga koja mu je dodeljena bili su stacionirani u kućama samih farmera.
Prvi sukob, koji se dogodio 2. novembra 1932. u regionu Kampion, pretvorio se u potpuni fijasko. Iako su mudro napravili zasedu u blizini jezera iz kojeg su emui pili vodu, australijski vojnici su, ispalivši 7.000 metaka, shvatili da je broj ubijenih „neprijatelja” manji od 20!
Ispostavilo se da ptica emu nije slučajno preživela u nekim od najnegostoljubivijih regiona planete. Prema rečima majora Meredita, emu je bio izgrađen kao tenk, sa debelim slojevima žilavog perja i žilave kože, što im je omogućavalo, čak i kada ih je pogodio metak, da nastave da trče brzinom koja je dostizala i do 50 kilometara na sat.
Pored toga, iako bi se u početku pojavljivali u ogromnim grupama od nekoliko hiljada ili više, ubrzo bi se razbili u manje grupe, što ih čini mnogo težim metama za rafalnu vatru iz mitraljeza koja je dve decenije ranije odnela stotine hiljada ljudskih života.
Brzi kao gepardi, otporni kao slonovi i okretni kao mačke, emui su u velikom broju uspeli da se odupru prvom napadu australijske vojske, uništavajući sve useve na svom putu. U strahu da ne izgubi oreol ratnog heroja koji ga je pratio, major je zatražio pojačanje od komande, koje je stiglo tri dana kasnije.
Osam dodatnih vojnika došlo je u vojnim vozilima tog vremena da pomognu trojici već raspoređenih vojnika. Razumno smatrajući da je brzina emua njihova najveća prednost, major Meredit je pričvrstio mitraljeze koje je posedovao na pristigla vojna vozila i pokrenuo frontalni napad na centar ogromnog jata ptica štetočina.
Iako je ovoga puta broj uginulih ptica bio nekoliko stotina, jedno jato, od retkih koji su lutali australijskim prerijama, bilo je gotovo netaknuto, a desetine hiljada emua nastavilo je put ka zapadnoj obali, ostavljajući pustoš za sobom.
Tadašnja vojna vozila, koja su jedva prelazila brzinu od 40 km/h, nisu mogla da izdrže brzinu kojom su se ptice kretale, a zbog neprohodnog terena po kome se emu trčao kao po pisti, jedno vozilo je bilo izgubljeno, tako da se vojska u garnizon vratila nedovršenog posla.
Težak “poraz”
Australijski parlament je 8. novembra, nedelju dana nakon početka „Rata protiv domorodaca“, odlučio da opozove Meredita i njegovih deset vojnika, uglavnom zbog negativne slike stvorene u medijima. Prinuđen da o sukobu izveštava pred parlamentom, izjava majora da je „sukob prošao bez gubitaka života na strani australijske vojske, iako je jedno vozilo izgubljeno” postala je predmet podsmeha.
Nije mu mnogo pomoglo ni objašnjenje o „izdržljivosti i pokretljivosti neprijatelja”.
– Kada bi naša vojska imala jednu jedinicu otpornu na metke kao emui, mogli bi da se suprotstave bilo kojoj vojsci na svetu – rekao je poraženi major.
Ali, zabavljeni ratom protiv ptica koje ne lete, koji je štampa pretvorila u gotovo zabavan, vodviljski događaj, u kojem su političari preuzeli glavne uloge, Australijanci su zaboravili na prekršena obećanja o visokim subvencijama, ekonomsku krizu i čak i sama razaranja koju su doneli drevni stanovnici Australije.
Mnoge farme su bile zatvorene, a mali zemljoposednici su uglavnom našli olakšanje u velikim infrastrukturnim radovima, koje je australijska vlada uspela da izbori sa Velikom depresijom, povezujući istok i zapad zemlje glavnim putevima, ili u paklu rudnika na severozapadu zemlje.
Krvava osveta
Deset godina posle „Rata protiv Ema“, odmah po završetku Drugog svetskog rata, Australijanci su promenili taktiku i odlučili da se jednom zauvek obračunaju sa starim neprijateljem.
Raspisan je javni poziv svim stanovnicima da ubiju emua, a vlada Australije je platila pet australijskih dolara za svaku ubijenu pticu na zapadu zemlje. Suma, koja posle razornog svetskog sukoba nije bila beznačajna, izmamila je mnoge, sada sa nešto modernijim naoružanjem, da krenu na zapad i ubiju emue.
Rezultati su bili poražavajući za „neprijatelja” – za nekoliko godina u kojima su raspisane nagrade za ubistvo ovog simbola Australije, likvidirano je nešto više od 228.000 emua, a slika Zapadne Australije je potpuno promenjena.
Danas je deo zemlje koji su kontrolisali emui postao žitnica koja, pre svega, snabdeva pšenicom i ječamom najveći deo ogromnih megagradova sa istoka zemlje.
