Drevni Rimljani bili su briljantni inženjeri i graditelji i podigli su brojne veličanstvene građevine, uključujući neke koje su preživele do modernih vremena gotovo netaknute poput Panteona u Rimu.
Neizostavan materijal za Rimljane bio je oblik betona koji su razvili, a koji je poznat po izuzetnoj izdržljivosti i dugovečnosti, iako su njegov tačan sastav i svojstva ostali misterija. Nova naučna studija, objavljena u časopisu „Sajens direkt“, ide prema rešavanju ove zagonetke, a naučnici kažu da bi mogla da otvori put modernoj upotrebi replike ovog drevnog čuda.
Rimski beton uveden je u trećem veku pre nove ere, što se pokazalo revolucionarnim za građevinarstvo. Nosio je i naziv opus caementicium i njegova tri osnovna sastojka bili su kreč, vulkanski pepeo i voda.
Zahvaljujući njemu, Rimljani su gradili hramove, mostove, akvadukte, javna kupatila i druge velike građevine kakvih nije bilo do tada.
Rimski beton bio je važan i za izgradnju luka i lukobrana, jer je mogao da se stvrdne pod vodom.
Mnoge od tih rimskih građevina izdržale su po dve hiljade godina bez većih oštećenja, dok je vek modernih betonskih konstrukcija mnogo kraći.
Naučnici su zbog toga proučavali svojstva rimskog betona, konkretno sa zidova drevnog grada Privernuma, koji se nalazi južno od Rima. Oni su dešifrovali neočekivan način proizvodnje betona koji mu je dao svojstva „samolečenja“, u kom se pukotine i pore hemijski popravljaju.
„Novi rezultati pokazuju da bi u osnovi „samolečenja“ i dugovečnosti betona iz drevnog Rima mogao da bude način na koji su Rimljani mešali svoje sirovine, tačnije kako su koristili kreč, ključnu komponentu mešavine uz vulkanski pepeo“, rekao je Admir Mašić, profesor građevinarstva sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT), koji je vodio istraživanje.
Samolečenje rimskog betona
On je rekao da je to važan korak u poboljšavanju trajnosti modernih betona.
– Uspeli smo sa velikim uspehom da prevedemo neke karakteristike starorimskog betona koje se mogu povezati sa „samolečenjem“ u moderne betone“, dodao je on.
Mašić je objasnio kako je funkcionisalo „samolečenje“ kod rimskog betona. Kada beton pukne, voda ili vlaga uđu i pukotina se proširi po celoj strukturi. Komadi kreča otapaju se s infiltracijom vode i daju jone kalcijuma koji se rekristalizuju i popravljaju pukotine. Dodatno, joni kalcijuma mogu da reaguju s vulkanskim sastojcima kako bi ojačali strukturu“, rekao je Mašić.
Rimski Panteon, koji potiče iz drugog veka nove ere, kružna je betonska građevina obložena opekom, s najvećom i najstarijom kupolom od nearmiranog betona na svetu. Masivni rimski Koloseum, koji datira iz prvog veka nove ere, takođe bi bio nemoguć bez betona.
