Dramski repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu uskoro će biti bogatiji za još jedan komad nastao iz pera našeg najznačajnijeg savremenog dramskog pisca, rasnog komediografa i satiričara sa merom, scenariste, pozorišnog i filmskog reditelja, akademika Dušana Kovačevića.
Reč je o „Urnebesnoj tragediji”, drami apsurda, iz koje na površinu izbijaju ogromna tuga, očaj i bes, koji su se nataložili u ljudima jer su živeli u nekom besmislenom vremenu protkanom traumama, reperesijom, društvenim i kolektivnim ludilom… a sve to „upakovano“ je sa mnoštvom tragikomičnih situacija, kao metaforom našeg življenja.
Režija predstave, koju Narodno pozorište sprema u koprodukciji sa Narodnim pozorištem Republike Srpske iz Banja Luke, poverena je lucidnom Jagošu Markoviću, a beogradska premijera planirana je 5. maja na Velikoj sceni. U podeli su Nikolina Friganović, Željko Erkić, Petar Vasiljević, Nela Mihailović, Aleksandar Vučković, Sandra Bugarski, Branko Vidaković, Ljubiša Savanović…
U„Urnebesnoj tragediji“ preispitujete porodične i lične tragedije, male i velike katastrofe koje se dešavaju u naoko običnim ljudskim životima. Komad je praizveden, 21. marta 1991.godine u Zvezdara teatru, u vašoj režiji, dakle neposredno uoči početka rata na prostoru nekadašnje SFRJ. U kojoj meri i danas osećamo njegove posledice?
Osećamo ih, naravno, i te kako, pogotovo mi u Srbiji. Jer, sve ovo što se događa, ne samo na društvenom,već i na ekonomskom i političkom planu, je posledica tog raspada nekadašnje zajedničke zemlje. Za razliku od ostalih država kojima su priznate „avnojevske granice“, Srbija se i dalje bori da uspostavi priznanje svoje teritorijalne identifikacije kako bi se konačno znalo gde su njene legitimne granice.Taj rat,evo,više od tri decenije, prisutan je i dalje u svim vidovima našeg života. Sećam se proba te naše predstave po nekoliko izuzetno važnih, bitnih, istorijskih okolnosti.
Šta vam je posebno ostalo u sećanju?
Počeli smo da je radimo u januaru i, već tad, postojale su izuzetno velike tenzije u bivšoj SFRJ, na prostorima gde su se dizali lokalni ustanci,bune i to se,naravno, sve reflektovalo na zbivanja u Srbiji i Beogradu. Radili smo tu predstavu, o sukobu u okviru jedne porodice, paralelno sa stvarnim sukobom koji se događao u društvu. Došlo je do jednog poistovećivanja, tako da je ta porodična priča počela polako da dobija nekakvu metaforu države. I, onda je došao„9.mart” i sve ono što se događalo u vezi s tim…
Kada smo već kod rata, često u svojim javnim govorima ističete da je „svaki loš razgovor bolji od dobrog rata”, što je ujedno i moto ovog komada?
U toj rečenici postoji apsurd. Jer, kad se dođe do tog tragičnog čina, cinično rečeno dobrog rata, posle bitke opet mora doći do nekog razgovora. Nikad mi neće biti jasno zašto nešto ne može da se dogovori pre nego što se zemlja razori i pobiju silni ljudi, a reč je, uglavnom, o civilima. I ovaj rat, koji se sad vodi u Ukrajini,je nastavak svih tih sukoba koji se, praktično, bez prestanka vode od kraja Drugog svetskog rata. Od tada do danas, vođeno je više od stotinu ozbiljnih ratova sa razorenim zemljama. Ali, pošto su ti ratovi uglavnom vođeni negde na periferijama sveta, da tako kažem malo ironično, onda to nije bilo tako tragično za kompletnu svetsku populaciju. Ljudi zaboravljaju da je rat u Vijetnamu trajao 19 godina i da je za to vreme poginulo nekoliko miliona ljudi.
Radnja u „Urnebesnoj tragediji“, kao i u većini komada koje ste napisali, događa se u našoj, veoma prepoznatljivoj, ali naopačke izvrnutoj stvarnosti u kojoj poigravanje komičnim paradoksima između privida i stvarnosti, zaista, prelazi u urnebesno. Tadašnje društvo, iz 1989. godine, prikazali ste kroz porodicu glavnih junaka, kao veliku ludnicu, u kojoj ludi ponekad deluju normalnije od zdravih. Šta se, u međuvremenu,promenilo?
To je, u osnovi,i danas, kao i tada kad sam je pisao,priča o destrukciji ujednoj porodici.Postojidefinicija, u koju duboko verujem, da je porodica nešto što je epicentar našeg života i jedan od najznačajnijih činilaca u našem postojanju. Naša deca se uče na postulatima odnosa u okviru porodice. Porodica je najbitnija i najvažnija škola u životu jednog čoveka. U kakvoj porodici odraste,takav će biti čovek. Naravno, škola, odnosno obrazovanje su neophodni, ali elementarne stvari kao što su ljubav,dobrota,poštenje… to je nešto što se uči u porodici. U vreme kad sam pisao ovu priču, stanje na prostorima bivše Jugoslavije bilo je veoma neizvesno i održavalo se na mentalnu, socijalnu i svaku vrstu sigurnosti života u porodici. Ako nemate normalan život u porodici, vi ste tragičan čovek.
Kada je reč o destrukciji, komad ima nekoliko glavnih linija, a jedna od osnovnih je priča o mladim ljudima koji gube identitet. U ovoj priči u kojoj se „ne zna ko je luđi” i niko nikoga ne razume, kroz komične, duhovite, apsurdne pa i tragične situacije, otvarate razna pitanja na koja nije lako naći odgovor. Osim tog generacijskog nasleđa identiteta, bavite se i pitanjima porekla, krivice… S obzirom na to da ste sad pomenuli mlade ljude, jedan od njih – maloletni dečak Neven, na kraju komada postavlja majci pitanje: Ko sam ja?, ali ona ne zna šta da mu odgovori. Imate li vi odgovor na pitanje ko smo mi danas, posle svega što nam se izdešavalo u te tri decenije, od prvog pojavljivanja „Urnebesne tragedije“na sceni?
Još uvek smo u potrazi zbog silnih podela u kojima živimo, a koje se umnožavaju kao zečevi. I, umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo. Svaki dan se čuju i vide suprotna mišljenja, suprotstavljeni stavovi. Ako neko kaže da je nešto dobro,odmah se javi troje da kaže da to nije tačno. Zato u poslednje vreme često, cinično, ponavljam priču da bi sutra, ako bi neko predložio da uveze kugu u zemlju, bilo i onih koji bi bili„za“,jer i kuga ima nekih svojih dobrih strana. To je cinično, apsurdno i ružno, ali se bojim da je delimično i tačno,jer smo došli do same granice nelogičnosti i apsurda. I to je ta, jedna od linija komada koju smo pomenuli; u potrazi za izgubljenim identitetom. Druga linija je nasilje koje se trpi, a to je priča o bratu i snaji. Sve to zajedno, u suštini, je jedna lepa i pomalo tragična priča o pozorištu.
Jedna od rečenica iz „Urnebesne tragedije“ koju mnogi često citiraju, glasi: „Ko je normalan, taj nije normalan”. Posle svega, više ne znamo da l’ je ludilo uzrok ili posledica. Ali ga, čini se, i dalje živimo. Dokle?
Uvek sam se trudio da budem blagi optimista.U mojim godinama,to je sad više želja, nego činjenično stanje, ali verujem da će se, kao posle zemljotresa, ovo trusno područje smiriti. Mislim na ceo Balkan. Mi smo vezani zajedno i te uzročnoposledične veze, po domino efektu, se reflektuju na sve zemlje s tog područja…Nadam da će se nešto,možda, nekim čudom desiti i tamo, na tom ukrajinskom ratištu, što bi dovelo do prestanka borbi. To bi bila velika stvar, da se dođe do razgovora i mogućih dogovora. Jer, kao što vidimo, u taj rat, polako je počeo da se uvlači ceo svet. To je ono što je opasno, pošto bar desetak zemalja ima užasnu količinu atomskog oružja. Ta činjenica predstavlja strašnu, ogromnu opasnost po civilizaciju. Ali, ipak, moramo biti optimisti, jer ništa nije lakše danas nego biti pesimista.
Rekoste maločas „nekim čudom“. Verujete u čuda?
Verujem iz jednog jednostavnog razloga – da nema čuda, i da nema nekih viših sila koje spašavaju ovaj svet i, generalno, planetu, ona odavno ne bi postojala. Uvek se, kad se pomisli da je kraj čovečanstva,da je došao smak sveta, pojavi neka svetlost.
Sad,tu svetlost, svako može, iz svog ubeđenja, da nazove kako hoće. Ali, uvek se pojavi neka nada i nekakav spas koji, ako ne reši problem, onda ga bar odloži. Tako da se, u tom smislu, nadam da će se možda pojaviti nešto što će uneti neku nadu da svet, ipak, može da živi normalno.
Vaš spisateljski jezik je specifičan, reči deluju brušeno, sa ehom i zaraznim humorom. Kakva je danas funkcija komedije, osim toga što bi trebalo da nasmeje gledaoca i ima srećan kraj?
Humor je poslednja odbrana mentalnog sklopa čoveka, da ne bi poludeo. Dokle god se čovek smeje,za njega ima nade. Svi moji komadi, zapravo, u pravom smislu, i nisu komedije. Epicentar tih priča je drama i da nema tih komediografskih elemenata, bojim se da to niko ne bi mogao da gleda. Mislim da su te mešavine tragedije i komedije, zapravo, naša sudbina. Komedija je kao lek. Lek ima onaj film oko sebe, malo sladak, da bi čovek mogao da ga popije, jer u protivnom, ne bi ga, tako gorkog, nikad stavio u usta. Komedija, odnosno smeh je, to je i medicinski dokazano, lekovit. Jedna vrsta dragocenog leka.
Sabirni centar otvorio seriju uspeha
Mračna komedija apsurda „Sabirni centar”, u režiji Božidara Đurovića, bio je prvi komad Dušana Kovačevića koji je izveden u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Premijera je održana 29. decembra 2003. godine, a predstava se igrala s velikim uspehom nekoliko sezona. Već 2004. godine, 22. decembra, na repertoar je uvršten balet „Ko to tamo peva”. Koreografiju za tu predstavu, čiji je libreto urađen na osnovu scenarija Kovačevićevog istoimenog filma, postavio je Staša Zurovac.
Balet je i dalje na redovnom repertoaru i do sada je imao više od dvesta izvođenja. Od premijere 1. oktobra 2018. godine na Sceni „Raša Plaović“, tragikomedija „Balkanski špijun“, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, uvek se igra pred prepunim gledalištem. Predstava je do sada na raznim festivalima u zemlji i regionu osvojila oko dvadesetak nagrada.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
