Radnički savet “Folksvagena” javno se usprotivio planovima rukovodstva ovog koncerna o otvaranju nove fabrike u istočnoj Evropi, a od juče i planu uprave da do 2023. godine ukine između 5.000 i 7.000 radnih mesta, kako bi to dovelo do uštede još 5,9 milijardi evra godišnje neophodnih za ulaganje u električna i autonomna vozila.
Ovim se još jednom zaoštrio svojevrsni rat koji se nedeljama vodi između suvlasnika, uprave i predstavnika zaposlenih najvećeg automobilskog koncerna na svetu, pod čijom kapom je i “Audi”, “Porše”, “Škoda”, “Bentli”, “Seat”, “Bugati” i “Lamborgini”.
Novi plan smanjenja broja zaposlenih je zapravo dodatak na već aktuelni program iz 2016, kojim je zacrtano da do sledeće godine ukine u svojim fabrikama širom sveta ukupno 21.000 radnih mesta i time godišnje uštedi tri milijarde evra.
Međutim, izvori u koncernu ukazuju da tim programom dosad uspelo da se uštedi tek 2,4 milijarde evra te da je novo smanjenje neophodno, ukoliko koncern želi da ispuni zacrtani cilj da do 2025. postane najveći proizvođač električnih automobila na svetu.
Plan rukovodstva je da prevashodno ukine radna mesta u administraciji i neproizvodnim odsecima i to tako što će neki otići regularno u penziju, a drugima će biti ponuđen poseban program svojevrsnog polupenzionisanja.
U tom programu bi zaposleni u prvoj fazi radili kraće radno vreme uz manju platu, a u drugoj fazi ti zaposleni više ne bi išli na posao već ostajali kod kuće i primali tu smanjenu platu sve do kraja programa ili penzionisanja.
Radnički savet – borba između direktora i predstavnika zaposlenih!
Ovim smanjenjem radne snage, uz automatizaciju proizvodnje i preorijentisanje na eletrične automobile, aktuelna uprava želi da napravi svojevrsni “novi Folksvagen”.
Ali, na putu im stoji radnički savet.
Kakav radnički savet, pa nije ti to komunistička Jugoslavija, uskliknuće svaki čitalac ovih redova koji se seća života u SFRJ.
Međutim, upravo u kapitalističkoj Nemačkoj na delu je borba između izvršnih direktora i predstavnika zaposlenih zbog koje uopšte nije sigurna realizacija nijednog plana koncerna iz Volsburga, pa ni onaj o izgradnji nove fabrike, gde se bira da li lokacija da bude u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji ili Turskoj.
Za razliku od korprorativnog upravljanja u SAD i Britaniji, gde odlučujuću reč imaju vodeći suvlasnici, u Nemačkoj se i radnici nešto pitaju i to već ceo vek.
Posle Prvog svetskog rata i Novembarske revolucije kojom je nemačka monarhija pretočena u Vajmarsku republiku, mnogi su se u postojbini Karla Marksa plašili dolaska komunizma.
Zbog toga su se socijalistički nastrojeni sindikati i kapitalistički orijentisani poslodavci dogovorili o seriji reformi, među kojima je uvođene radničkih saveta u kompanijama i davanje pravu radnicima da imenuju jednog ili dva člana nadzornog odbora kompanije.
Sindikalni pokret dobio podršku posle Drugog svetskog rata
Nakon Drugog svetskog rata, sindikalni pokret u Zapadnoj Nemačkoj dobio je podršku američkih i britanskih okupacionih snaga pa su nemački poslodavci pristali da u sektoru proizvodnje uglja i čelika polovina mesta u nadzornim odborima pripadne predstavnicima radnika, a u ostalim sektorima trećinu mesta.
Interes Amerikanaca i Britanaca bio je da oslabe stare industrijske konglomerate, koji su zapravo bili važni i za Hitlera, budući da su iz pogona “Folksvagena” izlazile bombe i tenkovi, iz “Tisen Krupa” topovi i vojni brodovi, a iz “Simensa” municija.
Sedamdesetih godina socijaldemokratski kancelari osnažuju suodlučivanje pa sada sve kompanije sa više od 2.000 zaposlenih moraju da imaju nadzorne odbore u kojima polovinu čine članovi sindikata i radničkih saveta.
Osim toga, poslodavac mora da konsultuje radničke savete o bezmalo svim stvarima koje se tiču uslova rada, kao i pri zapošljavanje novih radnika ili otpuštanju.
Radnički saveti i sindikati u nemačkim firmama ipak nisu svemoćni.
Ne samo što uvek postoji mogućnost da u nadzornom odboru budu preglasani, što se inače izbegava, već što njihova borba za veće plate nije tako uspešna, uzimajući u obzir da u Nemačkoj već godinama rast plata ne prati rast troškova života.
U takvom rasporedu snaga, u nemačkoj javnosti i te kako odjekne kada prvi čovek radničkog saveta “Folksvagen grupe” Bernd Osterloh poruči poslovodstvu da ponuda o takozvanom skraćenom radnom vremenu do penzionisanja mora da važi za sve.
“Radnički savet ne želi da uprava uvede dve klase zaposlenih – da jedni dobiju mogućnost da rade skraćeno do penzionisanja, a drugi ne”, istakao je on, pri čemu je prethodno u jednom intervjuu istakao da niko iz rukovodstva nije snosio odgovornost za greške koje su koštale koncern milijarde evra.
Rukovodstvu neće biti laki pregovori sa radničkim savetom u kojem su besni, jer ih je javno i neuobičajeno oštro napao jedan od glavnih akcionara i član nadzornog odbora Volfgang Porše.
On je rekao da je razlog zašto koncern nije uspešniji “lokalni sistem” i da to mora da se menja ako želimo budućnost. Pod “lokalnim sistemom”, on je zapravo mislio na taj nemački sistem suodlučivanja i to što se za sve važne odluke pitaju i zaposleni.
Zbog toga ne čudi što izjave Osterloha zapravo najavljuju teške pregovore.
Kada ističu da niko ne snosi odgovornost za preskupe greške rukovodstva, da se protive podelama među zaposlenima i otvaranju fabrike u istočnoj Evropi te da im nije jasno kako je rukovostvo došlo do broja od još 7.000 radnih mesta koje će biti ukinuti samo penzionisanjem, lideri radničkog saveta “Folksvagena” zapravo povećavaju svoju poziciju u pregovorima.
U pregovorima u kojima se plaše da gube baš ono što smeta članu čuvene porodice Porše – pravo na suodlučivanje zasnovano na ideji da delić dobrobiti kapitalizma štrpnu i radnici fabrika i zajednica u kojoj je ta proizvodnja, pa čak i kada to znači izvesnu “nelagodnost” za vlasnike kapitala.
