Reč je o naslovu baziranom na tekstovima Biljane Jovanović, odnosno na njene tri kratke priče „Jeste li za bezbednost?“, što je ujedno i naziv predstave, putopisu „Dobrodošli v Dializijo“ Davida Šalamuna i antiratnoj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ koju je Biljana vodila sa Marušom Krese, Radom
Iveković (slovenačka i hrvatska spisateljica) i srpskom pesnikinjom Radmilom Lazić.
Premijera je planirana 10. juna, a glavne uloge poverene su Vanji Ejdus, Seni Đorović, Mileni Đorđević i Anastasii Mandić. Iako je široj javnosti, relativno nepoznata kao dramska spisateljica, Biljana Jovanović je na našoj književnoj sceni, ipak, ostavila upečatljiv trag.
U kojoj meri ova predstava, najvećim delom bazirana na njenom originalnom, specifičnom rukopisu, upravo tako nešto može i da potvrdi?
– Predstava neće biti uprizorenje njene fikcije (romaneskne i dramske), koja je svakako impozantna, ali nadam se da će svedočiti o upečatljivom tragu njene ličnosti – o njenoj intelektualnoj, moralnoj i emotivnoj snazi, o humanizmu i aktivizmu u primarnom smislu te reči, koji nadilaze kako granice jedne biografije, tako i vremena i prostora u kome je stvarala Biljana Jovanović.
Njena pojava, kasnih 70-ih, predstavljala je osveženje u ambijentu favorizovane takozvane stvarnosne proze. Naime, malograđanskom miljeu i predrasudama suprotstavila je odvažnost, ironiju, cinizam, nekonvencionalnost, intelektualnu britkost i slobodu izricanja onoga što je predstavljalo tabu za društvene, ideološke i seksualne konvencije.
Da li, u tom smislu, možemo očekivati da i Vi ovom predstavom demistifikujete neke određene tabue?
Tabu je jaka reč, no čini mi se da već ovaj izbor v.d. direktorke Drame Tanje Šljivar problematizuje izvesne stereotipe o tome šta se očekuje od repertoara Narodnog pozorišta kao bazne institucije kulture u ovoj zemlji.
Ja ovaj impuls pratim insistiranjem na pozorišnom procesu koji izvodi sve učesnike, uključujući i mene, iz
prostora udobnosti – iz zone naučenog, navežbanog i već potvrđenog.
Zanimljivo je i nestereotipno što u jezički homogenoj sredini stvaramo višejezičnu predstavu, koja scenografski teži da poveže udobni enterijer Narodnog pozorišta i izazovni prostor Francuske ulice, što samom glumačkom podelom u dijalog o devedesetim godinama uključujemo glasove generacije koja je rođena nakon raspada SFRJ, što građanske proteste iz 1991. i 1992. godine analiziramo ne samo iz političke, nego i iz estetske ravni, kao performativne činove koji imaju i svoju umetničku vrednost…
Najveći izazov je, možda, u tome što samim gledaocima dajemo više prostora za učešće nego što je to uobičajeno u institucionalnom teatru.
Koliko su četiri žene dovoljno „kompetentne“ da raspravljaju na temu rata, koji se u našim društvima, inače, najčešće doživljava kao tipična „muška stvar“?
Žene su kompetentne. Rat nije muška stvar. Ova prepiska nije samo antiratna. Ona je i analitična. Četiri žene pokušavaju da razumeju rat koji se dešava – u trenutku dok se dešava. To je dragocen ugao. Sem toga, mi smo u tkivo teksta uveli i autentične muške glasove – ne samo one koji su već obuhvaćeni ženskom prepiskom, već i one koji su dokumentarno zabeleženi. To su glasovi muškaraca, koji ratuju, ali takođe pokušavaju da razumeju zašto, za koga i protiv toga ratuju, i da li imaju alternativu.
Osim tih muških glasova, u predstavu je inkorporiran i putopis „Dobrodošli v Dializijo“ Davida Šalamuna. Dakle, takav dramaturški koncept bi, na neki način, mogao biti određena vrsta „balansa” u odnosu na stavove o ratu iz ženskog ugla ili, drugim rečima, na takav veoma specifičan politički trenutak?
Putopis je ironičan naziv za ovu prozu. David Šalamun (inače sin Maruše Krese) opisivao je gradove u kojima je boravio iz originalne vizure pacijenta centra za dijalizu. Jedan od tih gradova je Sarajevo, neposredno nakon rata. To je, dakle, sasvim osobit glas: jer je posleratan (epiloški u odnosu na hronologiju dešavanja u našoj predstavi), jer je glas deteta-mladog muškarca, jer je određen specifičnom, da ne kažem marginalizovanom situacijom teškog bolesnika.
Davidova priča u predstavu uvodi temu bolnice kao institucije koju odlikuje uređenost, hijararhija i moć uniforme i koja garantuje pojedincu bezbednost, ali su često te garancije krhke, a autoritet uniforme može da bude zloupotrebljen, baš kao u slučaju drugih institucija, kao što je, na primer, vojska, ili sama država.
Drugi važan muški lik u našoj predstavi je Milan Milišić, pesnik, prva žrtva opsade Dubrovnika. Njegove dnevničke zapise iz poslednjih dana života, potresnu prozu o besmislu rata, videćemo kroz prizmu ličnog doživljaja mladih glumaca koji, nadamo se, nikada neće uživo proći kroz iskustvo opsade, ili nekih novih regrutacija.
Kada razmišljate danas, sa distance od skoro tri decenije, da li su nasilniraspad bivše Jugoslavije i krvavi četvorogodišnji rat, ipak, mogli biti sprečeni? Koliko ova predstava može dati odgovor na ta i slična pitanja?
Pre priprema za rad na ovoj predstavi nisam bila u potpunosti upoznata sa brojnim činjenicama o antiratnim naporima mnogih Jugoslovena, u vidu građanskih protesta u gradovima sad bivših republika, angažmanu majki vojnika, pobuna rezervista u Kruševcu, Kragujevcu i drugim gradovima…
Mislim da je to istorija koja zaslužuje mesto u nekim novim čitankama. Angažman Biljanin, Radin, Marušin, Radmilin i mnogih drugih intelektualki i intelektualaca, takođe je primer za to kako je moguće bilo sprečiti najgore.
Sa druge strane, boli svest o tome u kojoj je meri upravo moć i uticaj intelektualne elite, koji često potcenjujemo, u ovim ratovima bio mobilisan na strani nacionalizma i ratnog huškanja, a koje je često za motiv imalo običan karijerizam.
Volela bih da ova predstava podstakne svest o ličnoj odgovornosti i o značaju solidarnosti, o moći ličnog angažmana i građanskih inicijativa, jer sve su to sredstva kojima (još) uvek raspolažemo, baš mi, autori ove predstave, kao i njeni budući gledaoci.
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
