To je najveća teatarska mreža u Evropi, sa više od 40 pozorišta iz 20 zemalja, koja prezentuju najbolje pozorišne produkcije u svojim zemljama. (Narodno pozorište je 7. oktobra 2016. godine primljeno u njeno punopravno članstvo – op.a).
To, naravno, pokazuje da nam je veoma stalo do međunarodne umetničke razmene u Evropi. Poslednjih godina, naš fokus je bio na istočnoj Evropi u okviru projekta „Radar Ost“. Sa nekim izvanrednim teatrima, kao što je Narodno pozorište u Beogradu, želimo da produbimo saradnju.
Ovaj sporazum je jedan od pokazatelja tog interesovanja. On pre svega pokazuje nameru da se bolje upoznamo kako bismo, zatim, preduzeli dalje korake u našoj saradnji.
Ovako ugledni nemački univerzitetski profesor, dramaturg, pozorišni i književni kritičar i upravnik čuvenog Dojčes teatra iz Berlina, gospodin Ulrih Kuon, govori o značaju Sporazuma o međusobnoj saradnji Narodnog pozorišta u Beogradu i Dojčes teatra koji je, sa v.d. upravnice Ivanom Vujić, potpisao u prestonici Nemačke, 14. februara ove godine.
„ Znam da je Narodno pozorište, kao i Dojčes teatar, osnovano sredinom 19. veka i da je, kao i moje pozorište, preživelo različite društveno-političke faze. Takođe, znam da je bilo i još uvek jeste važan simbol srpske kulture.
Za razliku od našeg teatra, Narodno pozorište, pod istim krovom, neguje dramu, operu i balet. Upoznati smo, naravno, sa repertoarom Narodnog pozorišta, a kustoskinja festivala „Radar Ost“, Birgit Lengers, prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, gledala je predstavu „Bolivud“ i sa oduševljenjem nam je pričala o njoj.
U Berlinu su nam v.d. upravnice Ivana Vujić i v.d. direktorke Drame Tanja Šljivar, takođe, pričale o svojim idejama i namerama da se, pored klasičnog repertoara, što više neguju i savremena dela.
Pozorištem se bavite više od četiri decenije. Šta biste izdvojili kao svoje najveće dostignuće, ako je to, uopšte, moguće?
„Najveće dostignuće“ je komplikovan pojam. Ja bih rekao da u središtu mog rada stoji zajedništvo, kao što se i društvo, samo zajedno, može formirati. Dakle, uvid da se ovaj oblik međusobne zavisnosti ne shvati kao nedostatak, već kao snaga. Iz tog razloga, možda, i jasno prepoznajemo darovitost, talenat i imamo sposobnost da ljude spojimo, upravo zbog njihove različitosti, da bi, kroz umetnost, pronašli zajednički put. Protivnik sam dogmatizma.
Za mene je rad u pozorištu proces učenja i prihvatanja koji traje. U pogledu sadržaja izvojio bih dve stvari. Prva od njih je „Mladi Dojčes teatar“ – smatram da je pitanje različitosti, kako za mlade tako i za starije, upravo u „pozorištu za odrasle“ od suštinskog značaja. Druga stvar je „Autorentheatertage”, takmičarski festival s fokusom na savremeno dramsko pisanje. Manifestacija je osnovana u Hanoveru, potom, nastavljena u Hamburgu, a poslednjih deset godina održava se u Berlinu, u Dojčes teatru.
Pre deset godina, smislili ste slogan koji glasi: „Bez autora nema pozorišta. Bez teksta nema igre. Bez provokacije nema aktuelnosti“. Kakvo pozorište, zapravo, voli gospodin Ulrih Kuon?
Ja mislim da tekst može da prenese dubinu i misao. Kao na primer, kod Elfride Jelinek ili Fridriha Helderlina, kao dve krajnosti. Najviše volim kada me nešto emocionalno dirne, nešto što je misaono jasno formulisano ili ima snažnu pripovedačku snagu.
Okosnicu vašeg umetničkog koncepta predstavljaju snažan i autentičan rediteljski rukopis, savremeni komadi mladih nemačkih dramskih autora i jak ansambl. Po čemu se još Dojčes teatar, danas, izdvaja od ostalih nemačkih pozorišta?
U pogledu našeg profila istakao bih tri aspekta: „Radar Ost“, „Rein & Raus” i „Istorijski informisana sadašnjost“. „Radar Ost“, kao što sam već napomenuo, podrazumeva saradnju sa pozorištima i umetnicima iz istočne Evrope i Rusije. Kada je reč o drugom aspektu, „Rein & Raus”, nije za očekivati da će, baš, svi ljudi sami pronaći svoj put do pozorišta. To znači, konkretno, da nije dovoljno samo slati pozivnice za dolazak u pozorište, nego je potrebno i povremeno, napuštati pozorište.
Dakle, potrebno je da se prag prelazi u oba pravca. To radimo pre svega u oblasti „Mladog Dojčes teatra“ pomoću komada koje izvodimo u školama, kao i ,,site-specific” projektima ili mobilnim pozorištem. Kada govorimo o „Istorijski informisanoj sadašnjosti“, to podrazumeva ne samo umetničko bavljenje istorijom Dojčes teatra, već i bavljenje prošlošću cele Nemačke Demokratske Republike.
Šta danas okupira mlade nemačke pisce, ali i one starije u vašem, rekli bismo, prilično uređenom, dobrostojećem i bezbrižnom društvu?
Primećujem da ta organizovanost i imućnost određuju samo površinu stvari, ali s obzirom na apsurdnost postojanja, nije moguće dati racionalan odgovor na pitanja zbog čega živimo i čemu život, zašto zajedno krećemo na put, i taj odgovor naročito nije moguće dati spolja. To ne znači da se obezbeđivanje egzistencije potcenjuje. Breht je tu u pravu.
On kaže: „Prvo dolazi ždranje, tek onda moral.“ Međutim davanje smisla nečemu, izvan „ždranja“, to nijedan drugi medij nije u stanju da učini smisleno, i uz refleksiju, kao što to čini umetnost. A pošto ne postoje usamljeni putevi do sreće (osim možda u izuzetnim situacijama) centralno pitanje pozorišta je: Kako ćemo da živimo zajedno? Uvek se vrti oko toga: Kako će to „zajedno“ uspeti?
Koji su kriterijumi bili pri odabiru komada Tanje Šljivar: „Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke”, da ga uvrstite u repertoar Dojčes teatra?
Birgit Lengers je Tanju upoznala na jednoj konferenciji u Sarajevu, gde je ona pričala o projektu na kom je tada radila. Nas, odnosno „Mladi Dojčes teatar”, je zaintrigiralo to što u tom komadu sedam 13-godišnjih junakinja priča samo iz sopstvene perspektive; dakle, daje se glas onima koji u političkom, društvenom ili medijskom diskursu, zapravo, taj glas nemaju, nego se o njima, od strane drugih, priča.
Pored radikalnosti same teme i činjenice da je komad zasnovan na istinitom događaju, Tanja Šljivar je uspela da pronađe i sopstveni, specifičan, formalni pristup. Mislimo da su kompleksna forma i njen jezik veoma uzbudljivi, zato što ona, u komadu, apstrahuje konkretnu priču i time je čini opšte važećom, univerzalnom. Ne radi se više samo o individualnoj sudbini sedam 13-godišnjakinja u Republici Srpskoj, nego je reč o velikim temama kao što su „autonomija“ i „samoopredeljenje“, o feminističkim diskursima, ali i o socijalnoj utopiji.
Znači, opet imamo pitanje kako bi društveno zajedništvo moglo da uspe. Kvalitet tekstova Tanje Šljivar ogleda se u tome što su sa jedne strane konkretni i moguće je intimno povezati se s njima, a sa druge strane oni uvek upućuju na nešto izvan samog predmeta rasprave i time postoje i u direktnoj vezi s aktuelnim diskursima.
Za nas u Nemačkoj je takođe interesantno da saznamo nešto osim onoga, šta neposredno deluje razumljivo, znači: „kao kod nas“. Ja načelno mislim da je „razjednačavanje“, odnosno iskusiti nešto strano, danas veoma važno, i zbog toga bi diverzitet trebalo shvati kao bogatstvo. I time smo opet na početku; to je razlog zbog čega sam radoznao i zato se radujem saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu: Imamo mnogo toga zajedničkog. Tu ima mnogo novoga za nas, nečega drugačijeg, i to je ono što može da nas obogati.
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
U Narodnom pozorištu posle 17 godina
U okviru Sporazuma o saradnji između dve Kuće, Dojčes teatar je na Sceni „Raša Plaović“ odigrao dramu „Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke“, po tekstu Tanje Šljivar i u režiji Salome Dastmalči.
Bilo je to prvo gostovanje ovog renomiranog teatra u Narodnom pozorištu, posle pauze od 17. godina, kada su, u novembru 2002, na Velikoj sceni, izveli komad Gotholda Efraima Lesinga „Emilija Galoti“, u režiji Mihaela Talhajmera.
