Svaka porodica ima svoje jedinstvene karakteristike, svoje vrline i mane, ali porodica Ulas privukla je pažnju načnika zbog nečega vceoma neobičnog. Smešteni u zabačenom selu u Turskoj, članovi ove porodice godinama su bili predmet evolucijske znatiželje zbog svog neobičnog načina kretanja, naime oni hodaju četvoronoške.
Početkom 2000-ih, naučnici su objavili rad o petorici braće i sestara Ulas, ističući njihov neobičan način puzanja poput medveda.
Razlozi za ovu anomaliju nisu potpuno razjašnjeni, iako su neki stručnjaci sugerisali genetski problem, dok su drugi odbacili ideju jednog specifičnog “hodajućeg gena”.
Profesor Nikolas Hemfri iz Londonske School of Economics (LSE) lično je istraživao ovu porodicu. Majka i otac Ulas imali su čak 18 dece, od kojih je samo šestoro rođeno s ovim neobičnim načinom kretanja, piše Indy100.
Tražili su objašnjenje
Iako su neki stručnjaci pretpostavljali da su u pitanju genetski uzroci, Hemfri je primetio da svi pogođeni članovi imaju određeno oštećenje mozga, što samo po sebi ne objašnjava ovaj neobični stil hodanja: “Druga deca koja imaju oštećen mali mozak, čak i deca koja nemaju mali mozak, još uvek mogu da hodaju uspravno”, rekao je Hemfri.
Dokumentarac “60 Minutes” opisuje Ulase kao “kariku koja nedostaje između čoveka i majmuna”. Iako niko još nije otkrio tačan uzrok ovog neobičnog fenomena, Hemfri je sugerisao da bi njihov način hodanja mogao imati veze s istorijom naše evolucije, posebno u manipulaciji alatima.
Hemfri je takođe primetio da Ulasi hodaju na dlanovima, za razliku od šimpanzi i gorila koji koriste zglobove prstiju. Ovo odstupanje se sugeriše kao ključno za razumevanje ljudske evolucije, jer bi očuvanje spretnosti prstiju omogućilo manipulaciju alatima.
‘I šimpanze uništavaju prste kad tako hodaju’
– Ono što je značajno u vezi s tim je da šimpanze uništavaju svoje prste hodajući tako. Ova deca su uspela da zadrže svoje prste vrlo spretne, na primer, devojčice u porodici znaju da heklaju i vezu”, rekao je Hemfi za web stranicu BBC News još 2006. kada je BBC emitovali vlastiti dokumentarac o ovoj porodici.
– Mislim da je moguće da je ono što vidimo u ovoj porodici nešto što odgovara vremenu kada nismo hodali kao šimpanze, već je to bio važan korak između silaska s drveća i uspinjanja na dve noge- dodaje birtanski profesor.
Hemfri je otkrio i kako je za decu nabavio okvire da nauče hodati na dve noge: “Deca koja nikada nisu koraknula uspravno na dve noge koristila su ovaj okvir za hodanje po sobi s takvim oduševljenjem na licima i osećajem postignuća – rekao je.
Iako su članovi ove porodice svojim neobičnim hodanjem izazvali veliku znatiželju, nije pronađeno smisleno jobjašnjenje za ovaj fenomen. Možda im se tako samo prohtelo?!
