Priče o duhovima nalazimo kroz sva vremenska razdoblja i u svim kulturama, ma koliko god one bile moderne ili naučno (ne)razvijene. Nešto toliko sveprisutno i svojstveno ljudima ne bi trebalo ignorisatii odbacivati, nego ozbiljno istražiti, piše Nexus.
Neki ljudi tvrde da vide duhove?
Majkl Džaver i dr. Mark Mikozi, istraživači su koji im veruju i misle da takva anomalijska percepcija svoje utemeljenje u odnosu između uma i tela.
Njihova knjiga The Spiritual Anatomy of Emotion govori o tome da bi osećanje prisutnosti, viđenje prikaza i osećanje energije oko neke osobe ili mesta moglo biti povezano s radom limbičkog sistema takozvanog „emocionalnog mozga“, kao i s vrstom osobine koja brzo registruje osećaje.
Ispitivanja uredno pokazuju da oko trećine do dve trećine ljudi tvrdi da su imali ekstrasenzorno iskustvo – a gotovo 25 % ispitanih tvrdi da je zapravo videlo ili osetilo duha. Takve natprirodne anomalijske percepcije nisu nešto što možemo olako da zanemarimo.
„Ljudi su takva iskustva imali kroz čitavu istoriju i u svim kulturama“, komentariše doktor i antropolog Mikozi. „Ona su sasvim univerzalna pojava. Ono što sada uviđamo jeste da je veća verovatnoća da će ih doživeti samo određeni tip osoba.“
“Podaci kojima raspolažemo pokazuju da postoji veza između anomalijskih percepcija i drugih oblika osetljivosti na okolinu, kao što su naglašene ili dugotrajne alergije, migrenska glavobolja, hronični umor, sindrom iritabilnog creva, pa čak i sinestezija (preklapanje osećaja) i povišena osetljivost na svetlo, zvuk, dodir i miris.
Na žene otpada 75 % te osetljive populacije, ali tu su i drugi markeri, kao što su, na primer, ambidekstrija i sećanja na traume iz djetinjstva.
Što više posmatramo ljude koji kažu da su mediji ili koji stalno doživljavaju natprirodna iskustva, to je izglednije da su oni predodređena kombinacijom prirode i iskustvenih doživljaja.”
Istraživači tvrde da su mozak i telo ujedinjeni – što je i perspektiva na kojoj počiva pionirsko polje psihoneuroimunologije – te da izrazito osetljivi ljudi reaguju snažnije od drugih na ono što osećaju, kao i na podražaje koji stižu iz njihovog okruženja.
Džaver kaže da je u jednom od njihovih ispitivanja 14 % iznimno osetljivih ljudi reklo da ih je udarila munja ili da su doživeli električni šok, za razliku od članova grupe koja ih je kontrolisala.
To ukazuje na to da struja možda igra važnu ulogu u stečenoj osetljivosti. Još od davnina čitav niz starosedelaca zna za transformativne učinke munja.
Izloženost udaru munjom značila je poziv da se postane šaman jer se verovalo da munja daje sposobnost iscelivanja i druge iznimne sposobnosti.
Dr. Oliver Saks, jedan od vodećih umova na polju medicine danas, pisao je o čoveku koji posle udara munje nije samo doživeo iskustvo blisko smrti, nego je i nakon što se oporavio počeo da čuje neprestanu muziku u glavi koju nikako nije mogao da zaustavi. Tu je muziku kanalisao u kompozicije za klavir koje sada javno izvodi.
Priče o duhovima nalazimo kroz sva vremenska razdoblja i u svim kulturama, ma koliko god one bile moderne ili naučno (ne)razvijene. Nešto toliko sveprisutno i svojstveno ljudima ne bi trebalo ignorisati i odbacti, već ozbiljno istražiti.
Majkl Džaver i Mark Mikozi smatraju da veza između iskaza o viđenju prikaza i osetljivosti dotičnih osoba na okolinu služi kao važan putokaz prema rešavanju ove zagonetke.
