Dugo, iskreno i snažno, uz uzvike „bravo”, na obe premijere opere „Manon Lesko“, održane 26. februara u Narodnom pozorištu i, tri dana kasnije, u „Madlenianumu” (koproducent predstave), odjekivao je aplauz oduševljene beogradske publike upućen protagonistima ovog Pučinijevog remek-dela, izvedenom pod dirigentskom upravom Stefana Romanija i u režiji Pjera Frančeska Maestrinija, dvojice gostujućih, renomiranih, umetnika iz Italije.
Među njima, naklonost, više nego zasluženu, dobio jei prvak Opere Narodnog pozorišta Janko Sinadinović koji je, na oba izvođenja veoma ubedljivo dočarao lik Viteza de Grijea (glavne tenorske uloge) u koji je, kako je to ocenila stručna kritika, „uložio najdublje emocije i iskrenost”.
„Uloga De Grijea se smatra za jednu od najtežih u celokupnom dramsko-tenorskom repertoaru. Pevanje dve premijere, u razmaku od svega nekoliko dana, sa svim sedećim, scensko-orkestarskim i generalnim probama koje su im prethodile, vanredan je psiho- fizički napor i izazov za svakog pevača.
Po oceni kolega, publike i kritike, prebrodio sam ga vrlo uspešno zahvaljujući iskustvu, znanju i kondiciji, ali pre svega dobroj pripremljenosti i izvanrednoj saradnji sa svim kolegama, saradnicima i autorskim timom iz Italije. Možda je, posle svega, moja najveća impresija otkriće nekih novih snaga u sebi, koje se kriju u svakom od nas, a koje otkrijemo tek kada ih iskušamo”.
Pučini, čija dela pripadaju periodu romantizma u muzici, ali i periodu verizma koji je nastao u italijanskoj književnosti u periodu između 1875. i 1895. godine, a koji je često bio deo vašeg bogatog repertoara, vokalno je veoma zahtevan i...
… da, svakako. Pevati Pučinija je dvojako zahtevno. Sa vokalnog aspekta, mislim pre svega na gustu orkestraciju, napisanu tako, da vrlo često čitav orkestar unisono svira u fortisimu iste tonove koje pevate. Tada se čini kao da se ispred vas podiže svojevrstan džinovski zvučni talas. Ako pokušate da ga probijete, presečete, poklopiće vas.
Treba znati kako da ga uzjašete i iskoristite njegovu snagu dok se ne prelomi i ne pređe u neku mirniju dinamiku. Tu su i zahtevne, široke, legato fraze i još mnogo toga sa čime ne bih da zamaram čitaoce. Drugi aspekt je emotivno-psihološke prirode i tiče se Pučinijevih tenorskih heroja.
Oni nisu naročito kompleksni ali, da bi vam publika poverovala, morate u sebi pronaći njihovu strast, opsesiju, a vrlo često i naivnost sa kojom se bacaju u vrtlog emocija kojima se prepuštaju do samouništenja. To je vrlo iscrpljujuće i često je nemoguće taktizirati. Takve emocije na probama treniram, bildujem do krajnjih granica, kako bih na predstavi mogao da ih na pravi način usmerim ka publici.
Dakle, ključ uspeha, za ovu, ali i svaku dobro otpevanu ulogu, nalazi se u temeljnim pripremama?
Pre dve godine sam imao priliku da u bioskopu gledam direktan prenos opere „Manon Lesko“ iz Metropoliten opere. Pored očaravajuće muzike, posebno sam bio zaintrigiran uočljivim vokalnim teškoćama sa kojima su se sučeljavali izuzetni, svetski poznati pevači koje sam navikao da slušam sa utiskom da im sve ide lako.
Obradovan što je doneta odluka da se ova opera postavi na repertoar, čim sam stavljen u podelu, još prošlog juna, bacio sam se na savladavanje obimne i zahtevne partiture. Leto sam proveo u druženju sa notama, tako da sam u septembru sa korepetitorom mogao da pristupim rešavanju mnogobrojnih vokalnih i interpretativnih zahteva, od kojih sam pojedine razrešio na zadovoljavajući način tek pred samu premijeru.
Možda je neophodnost ovako temeljne pripreme upravo ono po čemu bih izdvojio ovu u odnosu na druge uloge iz mog repertoara.
Višemesečni trud se višestruko isplatio…
U toku višemesečnih priprema za ulogu De Grijea uporedo sam bio u obavezi da odgovorim zahtevima tekućeg repertoara, tako da sam bio u prilici da neposredno uporedim ovu sa nekim drugim ulogama. Odgovorno tvrdim da mi se sve drugo činilo daleko lakše.
Koju ulogu smatrate krunom dosadašnje karijere?
Bilo koji vrhunac, ili kako lepo kažete – kruna, predstavlja u isto vreme početak silazne krive. Verujem da moja karijera još uvek nije dostigla tu tačku.
Pre te „silazne krive” putanje, koju rolu u ovom trenutku, kao zreo i iskusan pevač u naponu snage, sa nestrpljenjem iščekujete. Pretpostavljam da još niste, kada je reč o ulogama, ispunili sve svoje tenorske snove?
Postoji još mnogo značajnih uloga u kojima bih se oprobao. Za većinu postoji mala realna mogućnost da ću ih i ostvariti. Sklad između želja i mogućnosti vidim u ulozi Hermana u operi „Pikova dama” Čajkovskog. To se potpuno uklapa u najavu obogaćenja repertoara ruskim operom, a ova uloga bi za mene predstavljala izazov jer je Herman antiheroj. Rastrzan u groznici ambicije, uništitelj sebe i svoje ljubavi, na kraju lud… Nešto potpuno drugačije od romantičnih heroja iz italijanskog, francuskog i nemačkog repertoara na koje sam navikao.
Ko vam je na dosadašnjoj „uzlaznoj krivoj“ umetničkoj putanji bio uzor, neko kome ste se neizmerno divili?
Odnos prema čovekovim uzorima u životu, bilo da ih priznaje ili svesno i podsvesno odbija, uvek je kompleksan, kontradiktoran, počevši od naših roditelja pa nadalje. Tako je i sa našim profesionalnim uzorima. Naravno da je, slušajući snimke, nemoguće ne diviti se legendarnim pevačima i ne pokušati da se pronikne u tajne njihove umetnosti. Ali, većina njih su nedostižni vokalni fenomeni, daleko od nas u svakom pogledu.
Tu leži i hendikep operskih pevača u odnosu na glumce. Niko ne poredi glumu nekog srpskog Hamleta sa Hamletom Lorensa Olivijea. Ali, poznavaocu opere je nemoguće da, makar i nehotično, ne uporedi pevanje koje uživo sluša sa interpretacijama legendarnih pevača.
Prave uzore za sve što radim, nalazim u svom okruženju, pa tako i one pevačke. Imao sam sreću da početak moje karijere obeleže gromade naše operske umetnosti sa kojima sam imao čast da nastupam. Oni su mi pomogli savetima, ali pre svega ličnim primerom kako se treba predano odnositi prema našoj teškoj profesiji. I sada, moji uzori su moje kolege koji slede takav put, a neki od njih su i znatno mlađi od mene. Iskreno se nadam da svojim radom zavređujem da i ja nekome budem uzor.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
Narodno pozorište je moja druga kuća i to shvatam jako ozbiljno!
Od septembra 2016. do oktobra 2018. godine Janko Sinadinović je veoma uspešno obavljao funkciju v.d. direktora Opere, a odnedavno je član Umetničkog saveta Narodnog pozorišta gde će svojim bogatim iskustvom i znanjem, svakako, doprineti njegovom uspešnom radu…
„Kao i mnogim umetnicima, Narodno pozorište je moja druga kuća. Kao i kuću u kojoj živim, osećam potrebu da i ovu našu kuću uređujem, ulepšavam, da ugradim deo sebe u nju i na njoj ostavim svoj lični pečat. Upravo iz tog razloga sam svojevremeno prihvatio mesto direktora Opere kao i sada mesto člana u Umetničkom savetu Narodnog pozorišta, na poziv upravnice Ivane Vujić.
Ovu novu obavezu shvatam vrlo ozbiljno. Nacionalni teatar, za razliku od drugih kulturnih institucija, ne sme sebi da dozvoli luksuz bilo kakvog repertoarskog eksperimenta sa neproverenim sadržajem za koji bi se naknadno utvrdilo da je neadekvatan ili nekvalitetan.
Naša posebna odgovornost je što pored kulturne, imamo i obrazovnu funkciju. Na sve naše predstave trebalo bi da može da dođe svaki srednjoškolac sa roditeljima. Mi smo u obavezi da vodimo računa da ih zbog neprimerenog sadržaja ne dovedemo u situaciju da crvene jedni od drugih. Kao v.d. direktora Opere, bio sam u nezahvalnoj prilici da u nekoliko navrata otkažem nastupe umetnika koji nisu zadovoljili kriterijume našeg
teatra.
Da bi Narodno pozorište ostalo vodeća ustanova kulture u Srbiji, potrebno je brižljivo voditi računa o svakom događaju na njenim scenama, jer je očuvanje vernosti stare i dovođenje nove publike naš primarni zadatak”, smatra naš sagovornik.
