Predstava „Noćni pisac“, koja u monodramskoj formi „otkriva moći katarzične, istinske, dionizijski razorne umetnosti“, nailazi na nepodeljene reakcije publike, bez obzira da li se izvodi na Sceni „Raša Plaović“, na
kojoj je premijeno odigrana 22. februara ili na nekom od gostovanja po Srbiji.
I kritika je, takođe, jedinstvena u iznošenju laskavih ocena za ovaj naslov nastao po tekstovima i u režiji slavnog likovnog i pozorišnog umetnika Jana Fabra i izvođenju svestranog Slobodana Beštića koji je nedavno dobio Nagradu Narodnog pozorišta za najbolje individualno premijerno umetničko ostvarenje u okviru repertoara nacionalnog teatra u sezoni 2019/2020.
Beštić ističe da se veoma raduje uspehu predstave u kojoj se oslikava čitav jedan novi, neobični, revolucionarno razoran svet, obojen flamanskim duhom, začudnim i zavodljivim u svojoj slikovitosti.
„Ime Jana Fabra kod nas je veoma dobro poznato, kao i njegov umetnički rad u likovnim umetnostima i pozorištu. Siguran sam bio da će premijera izazvati interesovanje, ali da bi predstava živela na repertoaru, mora da komunicira sa publikom. Ispostavilo se da smo uspeli, s obzirom na interesovanje i komentare ljudi koji su predstavu gledali“.
Predstava se, između ostalog, izdvaja i po vašoj maestralnoj glumi gde tokom nešto više od jednog sata, veoma precizno i duhovito tumačite Fabrovo kreativno ludilo“ i njegove misli vezane za dnevne aktivnosti, obilje neodoljivih ideja i ambicioznih projekata, kao i noćno bivstvovanje, kada se kreativnost stapa sa besom i promišljanjem o životu, ljubavi i seksualnom aspektu telesne energije.
Koliko se rad na jednoj takvoj, izuzetno kompleksnoj i veoma zahtevnoj, ulozi razlikovao od svega onoga što ste do sada radili u pozorištu?
Predstava je već bila postavljena, video sam snimak italijanskog kolege, i očekivao da za tih nekoliko dana dogovorimo detalje i prilagođenja. Najviše me je zaokupljalo učenje teksta i pamćenje detalja sa snimka, tako da sam već na prvoj probi sa Janom doživeo iznenađenje. Imali smo pravu čitajuću probu, analizirajući i tumačeći tekst, kao da počinjemo ispočetka.
To mi je dalo sigurnu osnovu na kojoj mogu glumački da gradim lik. Kasnije mi je to mnogo pomoglo i u mizanscenskim probama. Neka rešenja je menjao i prilagođavao mojim sredstvima i mogućnostima. To je bio najuzbudljiviji i najteži deo rada.
Na licu mesta mi je davao zadatke, gledajući veoma pažljivo šta nudim kao glumačka rešenja. Iznenađivao me je zahtevima za govor, pokret, glas i ples, jer se inspirisao mojim sredstvima. Svaki detalj je bitan, uključujući i kako dišem na sceni.
Takav rad sam doživeo kod Euđenija Barbe, Romana Viktjuka ili Stafana Valdemara Holma, ali Fabr ima i svoju performativnu stranu, i rešenja su ponekad veoma bizarna i hrabra. Ponekad su ta rešenja na ivici razuma jer prelaze u iracionalno i metafizičko pozorište.
Sa Fabrom ste, nekoliko dana, spremali predstavu i u njegovoj, svetski poznatoj i uspešnoj, kompaniji „Trublejn“ iz Antverpena. Šta biste izdvojili kao najvrednije iskustvo koje ste stekli tokom svog kratkotrajnog boravka u Belgiji?
Radio sam neposredno, jedan na jedan, sa velikim majstorom režije, šta više mogu da poželim? Potpuno mi se posvetio.To je bio master klas. On je veoma zainteresovan i za klasičan glumački izraz, rad na tekstu, misaonoj i govornoj radnji, psihološkim nijansama, koliko i za performativni izraz.
Učio sam kako da spojim različite tehničke zahteve, koji često deluju nespojivi: misao, govor, pokret, zvuk, tišine, ples, iracionalnost koja preplavljuje tamom. A u tami svetlost… Ogroman unutrašnji rad, a spolja jednostavnost i lakoća.
Igrate i na filmu i televiziji, ali ste svoje najznačanije uloge, ipak, ostvarili u pozorištu. Kako, kao dramski umetnik koji mu je veoma odan, vidite iz sadašnje perspektive društvenu ulogu, ne samo, teatra, nego i umetnosti, uopšte. Koji su njihovi dometi?
Imam utisak da se kod nas, televizija naročito, ali nažalost i filmska umetnost, nerado bave društvenim temama sa kritičkog aspekta.U pozorištu, sada govorim o klasičnom dramskom tekstu, ne o mjuziklu i laganim komedijama, postoji bar htenje da se postave ključna pitanja o čoveku i društvu. Ne uspemo uvek, ali smo svesni i društvene, korektivne uloge pozorišta, umetnosti uopšte. Sa tržišnog aspekta, komercijalni su zabavni, lagani sadržaji. To se prodaje.
Pekar peče hleb narodu, glumac ga zabavlja. A umetnik ga podseća zašto vredi jesti i zabavljati se, o čemu mislimo u besanim noćima. Može li se, uprkos svemu, kazati da je pozorište, ipak, poslednji korektivni
faktor društva?
U umetnosti – da. I film ima tu moć, ali je kod nas bar, veoma retko koristi. Televizijske serije još ređe i bojažljivije. Pozorište je po definiciji kolektivna umetnost, za razliku od likovne i muzičke, i njegov je uticaj na društvo značajniji zbog toga. Kada su uništene institucije koje bi trebalo da koriguju nepravde i probleme koje društvo gura pod tepih, neko mora da progovori. Ali pozorište ne nudi rešenja, nego postavlja prava pitanja, novi ugao gledanja na stvari, koji ljude može da promeni iznutra, da ih ohrabri, osvesti i nekako aktivira na promenu stava.
Da li vas je i koliko, ne samo kao umetnika, nego i čoveka, promenilo ovo vreme pandemije korona virusa?
Uvukao sam se u sebe. Preispitujem se. Ko sam sada, šta ću dalje sa karijerom, životom? Pomenuta pandemija, između ostalog, poremetila je i vaše planove u vezi sa nastavkom saradnje sa Janom Fabrom i njegovom kompanijom.
Kakva je trenutna situacija, verujete li da će do nastavka saradnje doći u neko skorije vreme?
Teško. Kod njih je kriza i veća nego kod nas. Trublejn je privatno pozorište, laboratorija, koja se izdržava igranjem predstava. Kada ih nema, nema ni novca a ni ostalih uslova za rad. Mislim da se sada svi borimo za opstanak pozorišne umetnosti na surovom neumetničkom tržištu.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
