Dana 14. juna 1947. godine, farmer Viliam Brazel primetio je neke čudne objekte u oko 45 kilometara od gradića vazduhu Rozvela u Novom Meksiku. Tome nije pridavao neku posebnu pažnju, jer je znao da je u blizini vojna baza i pretpostavio je da se radi o vojnoj letelici.
Ali ni mesec dana kasnije, Brazel je na farmi pronašao nešto, u najmanju ruku, nepoznato i nerazumljivo. Nazvao je lokalnog šerifa, a ovaj je javio u vojnu bazu i tamo je dobio pukovnika avijacije 509. bombarderske grupe, Džesija Marsela.
Šerif je rekao telefonski Marselu da je Brazel nešto našao i da mu se čini da je to njihovo ( od vojske ). Pukovnik Marsel je rutinski o tome izvestio svojeg nadređenog, te otišao u policijsku stanicu, zajedno sa svojim kolegom iz obaveštajne službe. U stanici su zatekli malo uznemirenog Brazela, koji ih je uskoro poveo na imanje na kojem se nalazilo nešto.
Dok su oni putovali na imanje, gotovo istovremeno je lokalna radio-stanica izvestila da se na tom imanju srušio neki nepoznati leteći objekat. Tačnije, leteći tanjir.
Tajanstveni materijal
Materijal se nije mogao seći. I najtvrđa svrdla su pukla kao od stakla. Materijal se nije mogao oštetiti. Kad bi se napravila neka brazgotina, ona bi odmah i nestala, kao da je nije ni bilo. Nije se mogao topiti niti užariti plamenom. U njega je ispaljeno nekoliko metaka iz teškog mitraljeza Brovning kalibra 12.7 milimetara. Meci su se doslovno odbijali od tog čudnog materijala debelog tek pola milimetra. A, najčudnije od svega toga je bilo to što se materijal nije mogao, zgužvati. Barem ne za stalno.
Pukovnik Marsel je odmah uzeo nekoliko manjih predmeta i uputio se u bazu. Kad je tamo došao, njegov komandant je dao službeno saopštenje za javnost da se radi o nečemu što nije vojno i da je reč o nečem što nije s ovoga sveta. I koliko god to sad zvučalo suludo, ta izjava je bila i potvrđena od još nekoliko vojnih službenika u roku od nekoliko minuta. Lokalnu radio stanicu su tokom to prepodneva doslovno preplavili telefonski pozivi iz celog sveta.
Posle objave lokalnih novina da je pronađeni srušeni objekat vanzemaljskog porekla, stvari se počinju drastično da menjaju.
Meteorološki balon
Pukovnik Marsel je pozvan na konferenciju za medije u bazu Fort Worth i tamo je dao izjavu da se radi o najnovijem meteorološkom balonu i da se ne radi o ničem senzacionalnom. Pukovnik Marsel je ostao šokiran. Nije smeo da da nikakvu izjavu, a da bude još gore, morao je biti fotografisan kako drži ostatke tog balona napravljenog od drveta, papira, svile i – aluminijske folije.
A da bude još gore od goreg, pukovnik Marsel je i ismejan pred javnošću, jer je rečeno da nije prepoznao najobičniji balon.
Nakon povratka s konferencije, Marsel se vratio u bazu i tamo zatekao pravo opsadno stanje: nekoliko stotina vojnika je opkolilo celu bazu i niko nije smeo ni izaći ni ući bez odobrenja komandanta baze.
Svuda su se prenosili nekakvi sanduci, a svi novinari su grubo izbačeni iz baze. Isto tako, svuda su bili vojni lekari i svuda su se nalazile posude sa suvim ledom.
Dan kasnije, Viliam Brazel je dao izjavu da se zabunio i da je sve krivo protumačio, te da se ne radi o ničemu neobičnom. Isto tako, Brazel, koji je dotad jedva sastavljao kraj s krajem, otišao je iz radistanice i odvezao se u najnovijem kamionetu.
Dečji sanduci i suvi led
Dan posle toga, kasno naveče, lokalni grobar je dobio poziv iz baze, u kom su pitali koliko ima dečjih sanduka na raspolaganju i ima li kojim slučajem sanduke koji se mogu hermetički da zatvorwe. Kad je dobio negativan odgovor, taj nepoznati oficir je onda pitao kako je najbolje sačuvati teela, a grobar muje odgovorioda se tela moraju staviti u vreće i okružiti suvim ledom. Nakon toga je poziv završen.
Nekoliko sati posle, dva pilota, koji su nadletali područje pada su pričala kako su videla još jedan predmet, mnogo veći, oko 5 kilometara od prvog mesta pada. Taj predmet je bio veličine oko tri metra u promeru, ovalnog oblika i metar-dva dalje su vidjeli najmanje tri tela. Ali, da tela nisu bila ljudska. Barem ne veličinom. Uzevši u obzir da su leteli oko stotinu metara iznad zemlje, njihova priča nije uzeta za ozbiljno, jer je teško nešto razaznati na tlu u brzom naletu.
Ali, pukovnik Marsel je razgovarao s njima i trideset godina kasnije i oba pilota su ponovila isto, rekavši da je tako nešto jako teško zaboraviti.
Kroz sledećih nekoliko sedmica, cela stvar je malo pomalo pala u zaborav i vešto je zataškana od strane Vojske i Vlade SAD.
U razmaku od nekoliko dana pa do čak 20 i više godina, najmanje preko 50 svedoka i onih koji su bili povezani s ovim slučajem, je pod nerazjašnjenim okolnostima skončalo život. Od čudnih saobraćajnih nesreća, samoubistava, pa do iznenadnih srčanih udara. Ali, ne i glavni učesnici u tom slučaju, kao što su pukovnik Marsel, njegova porodica, Viliam Brazel, lokalni novinari i šerif, te još neki ljudi.
Operacija Mogul
Ali, možda je ipak reč o nečem drugoim. O operaciji Spajalica kojom je nekoliko hiljada nemačkih naučnika, stručnjaka i određenih vojnih oficira dospelo u američko zarobljeništvo, na temelju tajnih dogovora između zapadnih Saveznika i nekoliko nemačkih oficira s kraja 1945.
Dogovoreno je da Nemci neće ići u logore nego će za SAD nastaviti da eksperimentišu s tajnim i naprednim tehnologijama koje je razvio Treći Rajh, budući da je već počeo hladni rat s SSSR-om i trka u naoružanju.
Početkom 1947. godine, Amerikanci, po uputstvima svojih novih nemačkih prijatelja, otpočeli su s Operacijom Mogul.
Ta operacija se sastojala u puštanju u vazduh, kao, meteoroloških balona, a zapravo se radilo o posebno sofisticiranim balonima koji su mogli postići vrlo velike visine, od čak preko 25 000 metara, te je trebalo da posluže kao detektori mogućih sovjetskih atomskih eksperimenata. Eksperiment je prekinut 1949. godine kad je svima bilo sasvim jasno da Sovjeti imaju atomsku bombu.
Tokom slučaja Rozvell, Vlada je pad objekta pokšala da prikaže kao pad meteorološkog balona jer, Operacija Mogul je bila pod najstrožom tajnošću, i nisu je smeli nikako da razotkriju. Ili je u pitanju bilo prikrivanje nečeg drugog, jednako važnog?
Jedino jednako važno u to vreme za prikrivanje je bila jedna letelica. A ne radi se o nikakvoj vanzemaljskoj letelici.
Amerikanci su krajem rata došli u posed jednog aviona tipa Horten Ho 229. U ono vreme, to je bilo pravo čudo. Nije imao telo kao klasični avion, nego je bio u obliku jedno velikog krila. Pomalo ovalnog oblika. Jesu li to možda videla ona dva pilota koja su nadletala područe pada objekta?
Po iskazu nekih svedoka u tom slučaju, koji tvrde da su videli tela vanzemaljaca ili tela koja svakako nisu ljudska, ta tela su na sebi imala neka čudna odela. Jedina odela koja bi tada bila čudna su jedino mogla biti anti-G odela, kakva danas imaju svi piloti vojnih nadzvučnih aviona.
Ali ako tela nisu bila ljudska, ko je onda upravljao letelicama?
Najverovatnije je da je bila reč o majmunima. Ali, i ta teorija pada u vodu jer zašto bi prototip neke letelice dali u ruke majmunima a ne iskusnom test-pilotu? Nema smisla….
