Branimir Štulić, nekadašnji frontmen Azre, već četiri decenije vodi borbu oko naknade za emitovanje njegove muzike, a ona se nedavno ponovo zahuktala.
Naime, Štulić je prvo optužio SOKOJ da su mu naneli neizmernu štetu i tražio milione evra naknade, a oni su mu odgovorili da ne postoje neisplaćeni tantijemi na njegovo ime budući da je iz organizacije otišao 1981. godine i tvrde da nisu mogli da naplaćuju korištenje autorskih dela koja ne zastupaju.
Štulić se ponovo oglasio na svom Jutjub kanalu i konstatovao kako ga je Jugoton opljačkao. Njegov poduži odgovor nekadašnjem uredniku Jugotona Siniši Škarici koji je izjavio da su nekadašnjem frontmenu Azre uredno isplaćivani honorari prenosimo u celosti.
“Sliniša Makazić Skočibuhić povodom SOKOJ-a:
Štulićeva prava nisu prekršena, kaže Sliniša, o tome postoje ugovori. Pa daj d aih vidimo, kad se već među kromanjoncima ništa ne može bez ličnog identifikacionog logoraškog broja – u regiji gde je Sliniša postavljen za Kapoa”, započeo je svoj odgovor Štulić, pa nastavio:
“Siniša Škarica, legendarni urednik Jugotona, kazao je za Danas da je komentar u vezi sa tom pričom izlišan, jer se ona razvlači godinama, te da o svemu postoje ugovori prema kojima su ovom muzičaru isplaćivani honorari dok je bio u Jugoslaviji.
– Miliion puta su se povodom te priče javljali advokati između ostalog i njegovi koji su odustali su jer su videli da je sve potpuno neosnovano. Prava nisu prekršena. Ugovori postoje. Branimir Džoni Štulić je snimao za Jugoton. Jugoton je vlasnik tih snimaka.
Za sve njih su plaćeni troškovi snimanja, honorari su isplaćivani prema ugovorima i jedino što je u svemu tome tačno je da je on, mislim, nakon prvog albuma ili nakon ‘Sunčane ulice’, nemojte me hvatati za reč, odustao od toga da ga štiti SOKOJ tada. Zatražio je od SOKOJA otkaz i to je i dobio. Od tada ga oni nisu štitili nego je sve dobijao tada pravo od Jugotona.
Za svaki prodat primerak ploče mu se isplaćivalo prema ugovoru honorar, odnosno prema zakonu o autorskom pravu honorar koji je pripadao autorima. To je dobijao svake godine, dok god je bio u Jugoslaviji. To što je on odlaskom u Holandiju otkazao bilo kakvu saradnju i komunikaciju je već druga priča zbog koje se sve i razvuklo ali on je uredno za sve dobijao honorare – izričit je Siniša Škarica.
Zbilja? Pa ti si isto tako govorio da znaš kako mi je Pađen donosio novce, a još pre toga da si Bregi uzimao, a meni davao, misleći na tiraže (što nije bilo u tvojoj moći, budući sam te ja napravio, a ne Brega). U svakom slučaju, ne samo da sam te napravio, nego sam ti i krov na kući uoči svog odlaska podigao, ali nikad mi nisi posuđene šolde vratio, dapače, zbog njih si me u svom kućanstvu za izdajnika proglasio (jedva dočekavši priliku da se zarati).
Ja sam na vlastiti trošak snimao za Jugoslaviju, koju je Jugoton imenom predstavljao, kao radna organizacija od posebnog društvenog značaja (i prvom prilikom nju izdao), a ne za privatni i kapitalistički Jugoton (koji nikad nije postojao i koga više nema, kao ni Jugoslavije, iako je Krorek zadržao ime Jugoton u Srbiji po teranju bande iz Hrvatske besomučnim četvorogodišnjim sloganom: Tjeraj bandu!).
Jugoton je bio nacionalizovano preduzeće (oteto, i zbog toga nije imalo prava raditi u inostranstvu za razliku od mene), i kao takovo nije i ne može biti vlasnik ničega (sigurno ne moga), pogotovo ne sa padom komunizma u kojem je Sliniša Makazić bio partijski sekretar (a ne vlasnik i kapitalista) zadužen za rekviziciju i teranje bande (iz veleizdajničke policijske obitelji) uz sve to što vojsku nije služio (zvuči poznato).
Ja nikad nisam imao nikakav ugovor sa Jugotonom (pokažite ga već jednom), a kamoli kupoprodajni, sem tipskih komunističkih šestomesečnih papira student servisa po svakoj ploči. Za mene je u toj istoj zemlji (prisilno) važio komunizam, a za njih kapitalizam. Mene Jugoton nikad i za ništa nije platio. Honorari su se isplaćivali prema ugovorenim procentima isključivo od prodaje.
Jugoton se u mom slučaju nikad nije dalje maknuo od tih pripravničkih šestomesečnih papira (preslike francuskih papira iz pedesetih prošlog veka, jer Jugoton je do poznih pedesetih proizvodio plastičnu bižuteriju, ako ne i patkice) koji su mu omogućavali da u svakom času prekine saradnju (od deset novopridošlih pripravnika, to jest mogućih izvođača, jedan će uspeti, i onda se sa takvim, koji stvara prihod, zasniva saradnja i sklapa ekskluzivni ugovor, dok ostali, tržišno neuspešni, otpadaju, utoliko je plaćanje snimanja bio jedini ulog poduzeća da bi uopšte došlo do posla, odnosno šestomesečnog iskorištavanja pesama, jer preko toga roka su važeći samo ekskluzivni, punopravni ugovori), stoga, ekskluzivni je ugovor jedino punovažan (puni radni odnos, pripravnici otpadaju), ali na određeno vreme, kao i u fudbalu (ako nije drugačije utanačeno), koji ja nikad sa njima nisam imao, ako samo zato što je obavezujući za obe stranke i daleko skuplji, dok se ovako, rekvizicijom, besplatno, samoproglasivši se kapitalistima, domogoše moga (ja sam, mimo toga što sam kapitalista, jer sve plaćam, potpuni skladatelj, ostalima, poput pevača, ili delomičnim zanatlijama, to beše nevažno), dakle, to je bila otvorena pljačka iza maske komunizma koja se nastavila sve do današnjih dana i, uostalom, zemlji glave došla, a drugu zemlju tada još nisam imao i, boreći se za nju, što mi je bila dužnost, ako samo zato što se republika prevodi kao javna stvar ili opće dobro, morao sam raditi sa njima, kao i sa SOKOJEM, ili sa bilo kim drugim, jer stvari behu tako šibicarski postavljene.
“Jugoton bi, dakle, jedino i isključivo refundirao satnicu studija od mojih zarađenih novaca, jer šta oni zarađuju (papiri i poslovanje su prepis iz pedesetih, međutim, u Jugi nije bio dozvoljen kapitalizam, otuda ti papiri behu smokvin list za golo otimanje). Ja sam kao privatnik za razliku od njih plaćao sve ostalo (oni su kao radna organizacija posebnog društvenog značaja, u prevodu izvoza sredstava, bili oslobođeni bilo kakvih nameta), što je bilo kudikamo više od Jugotonovog udela sazdanog na mojim prihodima, i nikad ništa nisam Jugotonu prodao.
Jugoton beše puka tiskara mojih radova (u samoupravnom socijalizmu u kojem sam ja bio neposredni proizvođač, a ne Sliniša, SOKOJ i ZAMP, ma koliko oni meњali i zametali tragove svog ‘poslovanja’, po tadašnjim zakonima, koji službeno nikom drugom, doli neposrednim proizvođačima, nisu dozvoljavali vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju) koja je ne samo prekoračila pravo šestomesečnog tiskanja (i sve do danas nastavila), nego je na temelju toga (nekažnjive zloupotrebe) prisvojila i moje rukopise. Moje pesme (i snimci) su moje vlasništvo, kao i kopirajt Azra Music, koji je Jugoton/Krorek po osamostaljenju i promeni imena uklonio sa svojih izdanja i zamenio svojim kopirajtom. Za njih ne postoji drugi način poslovanja, izuzev prevare i otimanja (i da to skriju, zametaњa rata).
Jugoton mi je za obračun mojih honorara naplaćivao 3% od dotičnih.
Dok sam bio u Jugoslaviji (do februara ’84.), Jugoton mi je opljačkao (nije isplatio) devet desetina mojih prinadležnosti (od desetine sam platio najveći porez na Balkanu), a po mom odlasku i ponovnom dolasku (od ’87. do ’91.), i svih 100% (za tih sedam godina sam dobio ne više od 2 000 maraka). Posle ’91. do danas ni dinara. Ja ne radim sa ovejalim velezločincima (Jugoton/Krorek, ZAMP i SOKOJ su tri kancelarije istog preduzeća svetske revolucije za izvoz sredstava, i otud im, sve dok sredstva izvoze, niko ništa ne može, uostalom, delom tih sredstava se plaćaju svi postojeći mediji, a deo se povraća u zemlju kroz dignute kredite, po istom načelu kako Jugoton mojim zarađenim i prisvojenim sredstvima refundira snimanje). Eto kako žrtva skitskim načinom, kako to Herodot opisa, sama sebe kuha i ždere.
Odvetnici se nisu javljali milion puta (u strahu su velike oči), već samo jednom, kad su preko noći postali Krorekovi advokati, govoreći da mi je živeti od radijskog izvođeњa mojih pesama, a sve ostalo zaboraviti (popapala maca).
Odvetnici nisu odustali zato jer su videli da je sve potpuno neosnovano (uopšte nisu videli papire, i šta je, uostalom, legalno i legitimno u komunizmu, sem otimanja kapitala i bacanja tela u škrapine), nego zato što se ne usuđuju prdnuti u zločinačkoj logoraškoj tvorevini koja samo promeni odeću i koju Sliniša Makazić oličava (dočepavši se moga – od čega već desetlećima živi kao bubreg u loju i sa svim počastima na obe strane).
Jer ako je rušenje Jugoslavije bio pravedan čin, onda je nepravedno i nevažeće njeno nasleđivanje (u tom slučaju, zlo se nasleđuje); no ako je rušenje bio nepravedan čin, onda je nasleđivanje još i veći zločin. Dvesto hiljada duša i razorena zemlja budu cena toga da Sliniša Makazić postade, otimanjem mog rada i vlasništva, medijska legenda.”
