Prva misao mi je bila kako od tog romana, odnosno biografije, napraviti dramsku formu, potom – ko će sve to zapravo estetski uobličiti i koga se sve ovo tiče u sadašnjim okolnostima.
Kada sam krenuo da istražujem i shvatio da je Robert Vilson još ’89. godine režirao monodramu sa ovim naslovom, da je Tilda Svinton odigrala Orlanda u ekranizaciji koja je dobila nagradu publike u Veneciji ’92., da osim opere za koju je napisan libreto na ovu temu postoji još tuce adaptacija, tekstova, eseja inspirisanih ovim delom Virdžinije Vulf, te desetak pozorišnih premijera koje su se desile u poslednjih deset godina širom Evrope, shvatih da pred nama stoji izazov kome treba pristupiti sa poštovanjem, ali i sa velikom slobodom uma.
Ovim rečima glumac Nikola Vujović otkriva sa kakvim se sve dilemama suočavao uoči početka proba predstave „Orlando“, u kojoj mu je reditelj Bojan Đorđev poverio ulogu pesnika Nika Grina.
Nikola kaže da je svaka uloga koju je tumačio tokom dosadašnje karijere imala svoj specifikum i naglašava da mu je svaka od njih veoma draga, pa tako i ova u „Orlandu“.
„Veoma je izazovna jer je pisana uglavnom u monološkoj formi kitnjastim jezikom Virdžinije Vulf, osavremenjenim adaptacijom Tanje Šljivar i sve to zajedno začinjeno režijom mog starog poznanika Bojana Đorđeva koji mi je, mada će ovo zvučati kao oksimoron, a to ipak nije, dao okvir u kom sam imao veliku slobodu.
Kao, na primer?
Detalj na koji sam posebno ponosan u ovoj partituri je zvuk na kom sam sarađivao sa Lukom Papićem, kompozitorom koji potpisuje muziku za ovu predstavu u kojoj smo se poigrali sa ljudskom percepcijom frekvencija koje ne može svaki čovek da obradi uhom.
Maja Mirković, naša neverovatno talentovana kostimografkinja, svojim istančanim smislom za formu mi je dala striktnu staturu i sa samo nekoliko detalja je bukvalno nacrtala život prepotentnog, nadobudnog, do persiflaže temeljno pokrivljenog gospodina Grina. Takvih (anti)junaka nema danas, bar ne u jednom čoveku. On je mutant
ličnosti klišea intelektualca, angažovanog poete, čoveka koji ima dar, ali ga krnji rđavom ambicijom.
Već izvesno vreme spremate i ulogu Klendora u predstavi „Pozorišne iluzije”, po tekstu Pjera Korneja i u režiji Nikole Zavišića…
Biti u društvu Zavišića je privilegija, a kamoli raditi u pozorišu sa njim. On je čovek neupitne slobode, sa smislom za humor vrlo sličnim mome, tako da asocijacije nižemo te se nadovezujemo zdušno i sa radošću. Rad sa Nikolom je vrlo specifičan. Zasniva se na konstantnom preispitivanju komada bez donošenja definitivnog zaključka, osnovna analiza biva nadograđena tumačenjima inspirisanim Dejvidom Linčom, Terijem Gilijamom te Karlom Gustavom Jungom, a onda se sve ulije u kolektivno nesvesno propraćeno lingvističkim pošalicama polusmisla.
Cela podela je dobro mi znana banda a osvežena je divnim talentovanim glumcima Bogdanom Bogdanovićem i Nemanjom Stamatovićem i veoma inspirišućim mladim saradnicima Tamarom Pjević na scenskom pokretu, dramaturgom Hristinom Mitić i asistentom režije Rastislavom Ćopićem.
Smrdić („Rodoljupci”), Tanasko („Čudo u Šarganu”), Borkin („Ivanov”), Mitrić („Carstvo mraka”), Žika („Sumnjivo lice”), Vanko („Nečista krv”), Džon Vorting („Važno je zvati se Ernest“)… samo su neki od vaših junaka, sa aktuelnog repertoara Narodnog pozorišta, koje tako ubedljivo tumačite. Različiti karakteri, različiti žanrovi… Na koji način pristupate građenju tih likova? Na primer, sa spoznajom da sve što postoji u životu mora postojati i u vama?
Dobro ste zapazili to da sve što postoji u životu mora postojati u nama. Blagodat mog poziva i jeste u diverzitetu scenskog postojanja odnosno raznolikosti poimanja života. Moja supruga je slikar i razmišljajući o njenoj tehnologiji stvaranja u više navrata me je hvatao paničan strah od belog platna. Glumci imaju u najmanju ruku predložak a katkad i salve fino izvajanih misli iz kojih valja ispresti istinu. Ponekad se pitam ima li išta što više bogati duh od tumačenja divno promišljenih rečenica velikih umova književnosti i drame. Počastvovan sam što imam tu privilegiju i trudim se da budem pošten prema svom pozivu.
Osim u pozorištu, ostvarili ste i niz veoma zapaženih uloga na filmu i televiziji. Sa kojim ste, od svih dosadašnjih likova uspeli najviše da se identifikujete?
Ne bih mogao da izdvojim nijednu ulogu kao ekskluzivno mesto na kom sam se susreo sa samim sobom. Ivan Meštović u Senkama na Balkanu mi je otvorio mogućnost da se bavim impozantnom istorijskom ličnošću, da naučim svašta o njemu, Dr. Uskoković u Urgentnom centru mi je dao tu privilegiju da slobodno mogu sve svoje lične frustracije iz sudara sa autoritetima da artikulišem i izbacim kroz njegova usta, Krojc u Klanu mi je omogućio da učestvujem, da oćutim i dok ćutim budem svedok sadizma i beskrupuloznosti kriminalnog miljea a Ismail beg u Nečistoj krvi, koja će uskoro izaći, da se uživim i umislim u vreme raspada osmanlijskog carstva na Balkanu kroz prizmu jednog poturice, te upoznam čari učenja desetak strana scenarija na turskom jeziku. To je samo poslednjih par godina.
Koliko je korona uticala na vašu karijeru i život?
Iako sam optimista i verujem u smisao, ipak mislim da kolektivno nismo svesni šta nam se zapravo dešava. Mislim da će mi ova situacija biti duboko urezana u DNK kao opomena i treći poziv za početak novog pogleda na stvari, prihvatanja odgovornosti, novo poimanje stvarnosti i iskreni sudar sa svetom, bližnjima i samim sobom kao naravoučenije veoma lošeg, čak morbidnog vica. Mada je čovek biće kratkog sećanja i spreman da samog sebe obmane da bi mu bilo lakše, predlažem da se za početak preispitamo i da priznamo sve sebi, a onda da sami sebe ne lažemo više, ako nekako može. Posle ćemo lako.
Pozorište je, naročito u ovim vremenima, ipak, neophodno ljudima kao jedan terapeutski prostor, utočište za beg od korona stvarnosti?
Ne mogu da procenim stepen bezbednosti bivstvovanja u pozorištu kako bih predložio teatar u terapijske svrhe, samo mogu da konstatujem da su uslovi za rad usled nepredvidivih okolnosti veoma teški, ali, i da uprkos svemu, istrajnost i želja za kreacijom urode plodom. Doći će taj dan, samo treba sačekati, imati strpljenja i ljubavi, kao uostalom za sve u životu i biti spreman, to je sve. Mislim da je borba sa strahom jedini benefit ove situacije. Izaći ćemo jači iz svega ovoga, dabome.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
