Sećanje na bogatstvo despota Đurađa, koji je u svoje vreme bio jedan od najbogatijih vladara Evrope, zadržalo se u verovanjima o “blagu Proklete Jerine”.
Mnogi lovci na blago vekovima su u smederevskom gradu tragali za njim. I danas se veruje da ispod Tvrđave postoje još neotkriveni lagumi puni zlata.
Legende o zakopanom blagu široko su rasprostranjene u našem narodu i često vezane za stare gradove.Veruje se da se uoči Ivanjdana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem. Hajde da se upoznamo sa malo poznatim delom istorije i saznamo više o Jerini i Đurđu Brankoviću.
Ko je bila Jerina Branković?
Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) bila je srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića, za koga se udala 1414. godine. Ne zna se tačna godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400. godina.
Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora. Dimitrije je bio unuk vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina. Od njene porodice u Srbiji je naročito bio poznat njen brat Toma Kantakuzin (†1463).
Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta Jerina, najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice. Po narodnom predanju, njena vladavina bila je surova.
Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza.
Za Maru, Đurđevu navodno najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka.
Ostala deca Jerine i Đurđa Brankovića bila su Lazar Branković, Todor Branković, Grgur Branković, Stefan Branković, srpski despot, Katarina Branković, udata za grofa Ulriha II Celjskog.
Turci su 1441. godine zarobili Grgura i Stefana Brankovića i oslepeli ih po naredbi sultana Murata II. Prema legendama, Stefan je oslepeljen tako što su mu iglom boli oči sve dok iz njih nije iscurela sva tečnost.
Da bi mu to izvršili, morao je nekoliko sati da sedi mirno, vezan, i da gleda samo u jednu tačku. Tako slep oženio se Angelinom, koja se kasnije zamonašila, u novembru 1460. godine. Jedno vreme živeli su u Albaniji, potom u Italiji i tamo ostaju do despotove smrti 1476. godine.
Jerina je umrla kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457. godine, a pretpostavlja se da ju je otrovao njen sin Lazar. Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima po njoj su dobili imena Jerinin grad. (Smederevo, Golubac…)
Mit o prokletoj Jerini
Ipak, legenda je uvek jača od istorije. Narod teži da stvori mit o pojedinim ljudima, verovatno da se nikada ne zaborave, i da takvi, kao tipovi, predstavljaju simbole jednog vremena ili osobine. O samoj Jerini ostala je u narodu veoma loša uspomena, pa je nazvana “Prokleta Jerina”.
Njeno je ime neizbrisivo vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za veoma kratko vreme uz ogromne žrtve koje je podnelo stanovništvo Despotovine.
Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzin.
U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je tamošnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju “prokleta Jerina”.
Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po toj legendi, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici, tako što joj je sipao otrov u salatu.
Mada nema istorijskih dokaza, pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu.
