Fascinacija čovečanstva višim dimenzijama proteže se kroz vekove, od filozofskih spekulacija do modernih teorija fizike. Uvek smo bili očarani idejom da svemir možda nije ograničen na tri prostorne dimenzije koje percipiramo, već da postoje i druge, “više”, dimenzije koje nam ostaju nedokučive.
Ta misao otvara vrata nebrojenim mogućnostima, uključujući i postojanje bića koja žive u tim višim dimenzijama, možda čak i – inteligentnih vanzemaljaca. Jedna od najuticajnijih knjiga koja istražuje tu temu na maštovit način jeste “Plošnozemska: Pripovest o mnogo dimenzija” koju je 1884. objavio engleski pisac i teolog Edwin Abbott (1838.-1926.).
Ta alegorijska novela vodi nas u dvodimenzionalni svet zvan Plošnozemska (Flatland), gde likovi postoje samo u dužini i širini, bez visine. Glavni junak, Kvadrat, opisuje život u Plošnozemskoj, gde stanovnici ne mogu ni zamisliti postojanje treće dimenzije.
Percepcija i razumevanje stvarnosti
Priča postaje intrigantna kada Kvadrat susretne Kuglu iz trodimenzionalnog sveta, koja mu otkriva postojanje treće dimenzije. Za stanovnike Plošnozemske ta je ideja neverovatna i nezamisliva, baš kao što je nama teško razumeti četvrtu ili petu dimenziju. Kroz tu interakciju, Abbott majstorski prikazuje kako su naša percepcija i razumevanje stvarnosti ograničeni našim osećajima i kognitivnim sposobnostima.
Dakako, vanzemaljci koji bi mogli nastanjivati četvrtu dimenziju zasad su samo hipotetska bića. Ali ta činjenica nije sprečila naučnike i filozofe da istražuju ideju o tome kako bi izgledale više dimenzije.
Brojni misaoni eksperimenti već su proširili naše matematičko razumevanje, omogućujući nam da zamislimo kako bi četverodimenzionalna bića mogla da deluju u interakciji s našim trodimenzionalnim svetom.
Ključni elementi
Više dimenzije ključne su u matematici jer omogućuju razumevanje određenog koncepta. Naprimer, teorija struna, koja trenutno najbolje objašnjava ponašanje najsitnijih čestica u svemiru, zahteva postojanje viših fizičkih dimenzija. Bez njih, ponašanje vibrirajućih “struna”, za koje teoretičari veruju da čine sve čestice, ne bi bilo moguće. Današnji fizičari prihvataju teoretsku mogućnost da je naš svemir započeo s čak 11 dimenzija.
Tokom godina, eksperimenti i matematičko modeliranje pružili su određene naznake o karakteristikama četvrte dimenzije. Naprimer, dvodimenzionalni eksperimenti provedeni u SAD-u i Evropi 2018. dokazali su postojanje četvrte dimenzije. Naučnici su mogli da donesu logične zaključke promatrajući kako se elektroni ponašaju dok prolaze kroz promenu svog električnog naboja.
U početku su se elektroni kretali u jednom smeru kroz električno vodljiv materijal. Kada su istraživači primenili magnetno polje okomito na materijal, elektroni su skrenuli ulevo ili udesno, ostajući zaglavljeni u dve dimenzije. Fizičari su ekstrapolirali da bi se sličan učinak mogao da dogodi u četvrtoj dimenziji, a njegove učinke mogli bismo videti u našoj trodimenzionalnoj stvarnosti.
Drugim rečima, moguće je uočiti dokaze o postojanju četvrte dimenzije u našoj. Kao trodimenzionalna bića, bacamo dvodimenzionalnu senu, a isti bi princip mogao da vredi i za četverodimenzionalna bića koja bi mogla da ostave svoje tragove u našem svetu.
Da bismo razumeli kako, moramo početi s osnovnim konceptom o tome kako su različite dimenzije međusobno povezane.
Kao bićima trodimenzionalnog sveta, prirodno nam je da razumemo tri dimenzije: dužinu, širinu i visinu. Možemo se kretati u smerovima gore – dole, levo – desno i napred – nazad. Takođe smo svesni postojanja nulte dimenzije koja je samo tačka bez ikakve dužine, širine ili visine.
Prva dimenzija širi tu tačku u pravac koji ima samo dužinu, a za biće koje bi postojalo u toj jednodimenzionalnoj stvarnosti ne bi bilo ničega izvan tog pravca. Dvodimenzionalni oblici, poput onih koje možemo nacrtati na papiru, kao što su trougli, kvadrati i krugovi, imaju i dužinu i širinu te se mogu kretati samo u te dve dimenzije.
Međutim, bića ograničena na dvodimenzionalni svet ne samo da ne bi mogla da napuste površinu papira nego ne bi mogla ni da zamisle postojanje treće dimenzije. Kada nju dodamo, stvorićemo složeniji svet u kojem objekti mogu da izlaze iz ravni i kreću se gore – dole. To je svemir u kojem živimo mi i koji smatramo normalnim.
Sada dolazimo do izazova shvatanja viših dimenzija. Da bismo prešli iz jedne dimenzije u višu, potrebno je stvoriti pravi ugao u odnosu na prethodnu dimenziju: prvo kvadriranjem linije dobijamo drugu dimenziju, zatim kubiranjem dolazimo do treće. Da bismo zamislili četvrtu dimenziju, morali bismo da zamislimo da stvaramo “pravi ugao s kockom”, i tako dobijemo “hiperkocku” ili teserakt.
Svaka tačka hiperkocke povezana je s četiri linije, a svaka površina je kocka. Fizičari često opisuju četvrtu dimenziju kao prostor koji je vertikalan na našu trodimenzionalnu stvarnost. Iako je taj opis matematički ispravan, gotovo je nemoguće zamisliti kako bi stvarno izgledao objekat iz više dimenzije. Zbog toga, teoretski, ne bismo mogli percipirati četvorodimenzionalno biće svojim osetilima ako ono ne bi nekako prodrlo u našu trodimenzionalnu stvarnost.
Ali kako bi izgledao susret s bićem iz više dimenzije koje ulazi u naš svet? To zavisi o tome koji deo četvorodimenzionalnog objekta prolazi kroz naš prostor. Zamislimo četvorodimenzionalnu kuglu. U jednoj sekundi samo mali deo te kugle može se pojaviti kao mala sfera u našem svetu. Dok se lopta kreće kroz naš prostor, čini se da raste, a kad izlazi iz našeg sveta, ponovno se smanjuje i nestaje. Kugla još postoji, ali više nije u našem delu prostora. Ipak četvorodimenzionalno biće moglo bi da vidi celu kuglu i zna tačno gde se ona nalazi.
Delovi bića
Drugim rečima, biće iz četvrte dimenzije moglo bi neprimetno da prolazi kroz naš svet. Videli bismo samo delove tog bića kako se materijalizuju ni iz čega, dok bi se sve više njegovih delova pojavljivalo kako bi ono prolazilo kroz naš prostor. Međutim, nikada ne bismo mogli da vidimo celo biće odjednom, jer naša osetila jednostavno nisu sposobna da percipiraju četvrtu dimenziju. Na kraju bi se biće ponovno povuklo i nestalo iz našeg vidokruga.
Sve je to jako teško shvatiti. Možete to sebi i ovako predočiti: kvadrat u dvodimenzionalnom svetu ne može pojmiti treću dimenziju. Pa kako bi taj kvadrat percipirao sferu, trodimenzionalni objekat koji ulazi u njegov dvodimenzionalni svet?
Zamislite da ste kvadrat na listu papira. Kad bi se kugla počela spuštati na taj list, najprije biste videli mali krug kako se pojavljuje niotkuda. To je prvi “isečak” kugle koji ulazi u vašu dvodimenzionalnu ravninu.
Kako kugla nastavlja da prolazi kroz vaš svet, krug, koji predstavlja poprečni presek kugle, postaje sve veći dok u vašu ravninu ne dođe sredina kugle. Nakon toga, krug se ponovno smanjuje dok potpuno ne nestane. U tom trenutku, sfera je potpuno napustila vaš dvodimenzionalni svemir.
Za nas to znači da bi vanzemaljci mogli da budu mnogo veći nego što se čini jer bismo videli samo njihov trodimenzionalni deo u bilo kojem trenutku. To je prikazano u videoigrama poput Miegakure i 4D Miner, gde se četverodimenzionalni svet može doživeti kroz naše trodimenzionalne percepcije.
U tim igrama objekti poput drveća i brežuljaka pojavljuju se i nestaju dok se naša percepcija menja kada se krećemo kroz trodimenzionalni prostor. Četvorodimenzionalni “hiperpauci” u 4D Mineru naročito su opasni jer se mogu kretati kroz objekte dok nas love. To je zato što četvorodimenzionalni objekat može prolaziti kroz praznine koje mi ne možemo da vidimo niti im možemo da pristupimo.
Zastrašujuća pojava
Kada razmišljamo o višim dimenzijama, još je teže zamisliti kakva bi bića mogla onde da postoje i kako bi mogla da komuniciraju s našim trodimenzionalnim svetom. Matematički gledano, moguće je nastaviti s tim dimenzionalnim ponavljanjima i stvarati modele koji izgledaju zanimljivo. Međutim, čak su i navedeni modeli četvorodimenzionalnih oblika previše jednostavne analogije za stvarnost koja nam je nedokučiva.
Prema tome, šta bi četvorodimenzionalni vanzemaljac mogao da učini kada bi posetio naš trodimenzionalni svet? Teorija sugeriše da bi mogao da vidi unutar nas. Baš kao što mi možemo da vidimo niz objekata razbacanih po dvodimenzionalnoj površini – i to sve odjednom – iz naše perspektive u trećoj dimenziji, četvorodimenzionalno biće moglo bi da vidi cijelu našu unutrašnjost odjednom. U svakom slučaju, zvuči zastrašujuće.
Možda nas oni zaista proučavaju, a da mi toga nismo ni svesni. S obzirom na ono što znamo o fizičkim dimenzijama, možda bi bilo teško, a verovatno i nemoguće, otkriti vanzemaljsku letelicu koja ulazi u naš svemir. Ko zna, možda je moguće da su viđenja NLO-a dokaz postojanja vanzemaljaca iz drugih dimenzija.
Naša potraga za razumevanjem viših dimenzija i bića koja bi u njima mogla da postoje neprestano nas vodi prema novim otkrićima i dubokim filozofskim pitanjima. U završnici možda ćemo jednog dana moći da proširimo svoje spoznaje i zaista ispravno shvatiti složenost svemira koji nadilazi granice naše sadašnje percepcije.