Audio tehničar u TV studiju se uspaničio… Neposredno pre uključenja uživo nije mogao da čuje nijedan instrument orkestra koji se spremao da nastupi, a sve to u sklopu dobrotvornog događaja emitovanog na američkoj televizijskoj mreži PBS.
Ali ono što je izgledalo kao tehnička greška masovnih razmera, za ansambl muzičara bio je naprosto dan kao i svaki drugi.
U toku je bila njihova turneja po čitavoj zemlji na kojoj su se pretvarali da sviraju klasičnu muziku – naprosto su oponašali izvođenje snimljene muzike, dok su svi mislili da oni nastupaju uživo.
„Ta tonska proba nas je odala, ali smo i dalje nastupili pred TV kamerama”, kaže za BBC violinistkinja Džesika Hajndmen.
Misteriozni kompozitor
Četiri godine, između 2002. i 2006. godine, Hajndmen je „svirala” violinu sa orkestrom na mestima kao što su tržni centri i veliki auditorijumi. Proputovali su čitavu Ameriku, a išli su na turneju čak i po Kini.
Ona je ovo iskustvo opisala u svojoj knjizi iz 2019. godine „Zvuči kao Titanik”, koja više liči na memoare nego na bilo kakvu vrstu novinarskog razotkrivanja – dirigent koji je osmislio čitavu tu prevaru, na primer, nikad nije imenovan.
Umesto toga, on se u knjizi pominje kao Kompozitor, složeni lik u priči tokom koje Hajndmen pokušava da oprava svoje godine i godine pretvaranja.
„Sve se svodi na činjenicu da su mi bile potrebne pare”, kaže ona.
„Moja priča nije govorila o Kompozitoru.”
„Nije bilo potrebe da ga imenujem, naročito nakon što su mi drugi muzičari rekli da on nije jedini koji to radi (pretvara se da njegovi muzičari nastupaju uživo) u ovom poslu.”
Promena karijere
Hajndmen, klasično obrazovana violinistkinja, već je bila odustala od muzičke karijere u vreme kad je dobila posao u orkestru u Njujorku.
Prijavila se na kurs Bliskoistočnih studija na Univerzitetu Kolumbija u nadi da će postati novinarka.
Da bi uspela da plati troškove školarine na Kolumbiji i sastavi kraj s krajem u Njujorku, jednom od najskupljih gradova na svetu, pribegla je žongliranju dva posla istovremeno, pa čak i prodaji svojih jajnih ćelija jednoj klinici za plodnost.
Hajndmen je 2002. imala 21 godinu i upravo je tražila treći posao za sebe kad je naletela na oglas na jednom studentskom internet forumu.
Tražili su violiniste i flautiste da „nastupaju u nagrađivanom ansamblu”.
Suviše dobro da bi bilo uživo
Činjenica da je bila primljena bez i jednog jedinog razgovora za posao – čak i da nije odsvirala ni jedan jedini ton ispred bilo koga – jeste izazvala njenu pozornost.
„Da, znam da sviram violinu i 13 godina sam išla na časove, ali nikad tako da to mogu da radim profesionalno”, objašnjava ona.
Ali plata koja joj je ponuđena bi udvostručila njene prihode. A i odmalena je sanjala da svira violinu.
Sve dok nije shvatila da isprva nije ni trebalo da svira kao članica ovog konkretnog orkestra.
Njeno prvo zaduženje, dan nakon što je primljena, bilo je da pomogne oko prodaje kompakt diskova na koncertu na otvorenom u jednom gradiću u državi Nju Hemppšir.
Dvoje muzičara zaduženih za muziku uživo sviralo je suviše glasno i suviše savršeno za ono što je moglo da se čuje sa zvučnika.
„Čak i sa mojim muzičkim obrazovanjem, trebalo mi je vremena da primetim šta se dešava. Kompozitor je želeo da muzika zvuči savršeno, a da muzičari izgledaju mlado i sveže.”
Za to vreme, kompakt diskovi sa Kompozitorovom muzikom prodavali su se kao alva.
„Ljudima se iskreno dopadala muzika. Jeste, nisu slušali muzičare kako sviraju, ali su snimljene numere bile originalna muzika zabeležena u studiju i izvodili su je pravi muzičari”, objašnjava Hajndmen.
„To mora da se kaže.”
To je jedan od trenutaka tokom čitavog intervjua kada ona iskazuje neku vrstu divljenja prema Kompozitoru.
Hajndmen veruje da je njen poslodavac pružio izvesnu uslugu predstavivši klasičnu muziku publici koja inače nikad ne bi došla u dodir s njom.
„Kompozitor je iskoristio rupu na tržištu”, tvrdi ona.
„Ljudi koji su dolazili da nas gledaju iskreno su želeli da slušaju klasičnu muziku, ali možda nisu mogli da priušte karte… Ili ih je odbijala formalnost tradicionalnijih izvođenja.”
Nije protivzakonito
Važno je istaći i da nije protivzakonito svirati na plejbek – već snimljenu muziku – što je resurs za kojim tokom nastupa uživo ponekad posežu i planetarno slavni muzičari, poput Bijonse.
Štaviše, rade to čak i klasični muzičari: u januaru 2009. godine, grupa koju je predvodio slavni čelista Jo-Jo Ma svirala je na plejbek tokom predsedničke inauguracije Baraka Obame – postojala je bojazan da hladno vreme može da raštima ili čak ošteti instrumente.
Ipak, Hajndmen i drugi muzičari redovno su oponašali nastup ispred isključenih mikrofona. I to je ostavilo traga na njima.
„Budući da smo samo radili pantomimu na muziku, imali smo vremena da razmišljamo o onome što se dešava, a pritvornost svega uticalo je na moj mozak”, priznaje ona.
„Bilo je tu nekih veoma dobrih muzičara koji su pristali na to zato što nisu mogli da nađu postao drugde.”
„Uspela u velikom gradu”
Nije pomoglo ni to što je imala problema sa vlastitim imidžom: za ljude kod kuće u njenom rodnom gradiću u Apalačiji, jednom od najsiromašnijih krajeva u zemlji, Hajndmen je „uspela u velikom gradu”, uprkos svim preprekama.
„Moji roditelji i poznanici bi mi slali ljupke poruke rekavši da su me gledali na TV i ja prosto nisam mogla da im kažem šta se dešava.”
„Osećala sam pritisak zbog toga što su me ljudi doživljavali kao uspešnu. Na neki način, to me je činilo sličnom Kompozitoru.”
„On je umeo da komponuje, ali vrlo malo. Ipak, uspeo je da pronađe način da postane uspešan. Isto sam i ja uradila sa violinom.”
Da bi izdržala surovi tempo brojnih radnih sati u jednom danu i drugih putovanja širom zemlje, Hajndmen je razvila zavisnost od kokaina i amfetamina koji su doprineli pogoršanju njenog mentalnog zdravlja.
Napadi panike postali su njeni redovni saputnici, sve dok konačno nije napustila orkestar i uselila se nazad kod roditelja.
Imala je 26 godina.
Hajndmen će kasnije dobiti posao sekretarice, koji će joj omogućiti da plaća fakultetsku školarinu.
Njene studije kreativnog pisanja inspirisale su je da napiše „Zvuči kao Titanik”, prisetivši se reakcija publike na jednu od Kompozitorovih dela – ispostavlja se da komentari nisu baš promašili poentu, budući da je on „pozajmio” delove iz popularne pesme „My Heart Will Go On” iz filma Džejmsa Kamerona iz 1997. godine o slavnom brodolomu.
Neke američke medijske kuće uspele su da identifikuju Kompozitora, ali njegov identitet nikad nije zvanično potvrđen.
Iako se Hajndmen obratila bivšim kolegama iz orkestra dok je pisala svoju knjigu, nikad više nije pričala sa Kompozitorom.
„Nadam se da mu ne smeta moja knjiga”, kaže Hajndmen, koja od 2014. godine predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Severni Kentaki.
„Nije me kontaktirao otkako je knjiga objavljena, a neko mi je rekao da i dalje ide na turneje.”
Ali ovaj put, kaže bivša lažna violinistkinja, čini se da njegovi muzičari zaista sviraju svoje instrumente uživo.
BCC
