Za razliku od televizije i filma, gde je u prethodnih desetak i više godina ostvario niz veoma dobrih i upečatljivih uloga, jedan od naših najboljih glumaca mlađe generacije Petar Strugar nije, sticajem okolnosti, imao slična iskustva u pozorištu.
Šansu koju mu je nedavno ponudio Siniša Kovačević, pisac i reditelj „Godina vrana“, da u toj drami tumači glavnu mušku ulogu, Strugar, koga pored raskošnog talenta, krasi i neponovljiva harizma, je iskoristio na najbolji mogući način.
Precizno odabranim glumačkim sredstvima na sceni je, uz emotivnu punoću, maestralno izneo život svog tragičnog junaka Živojina Rajića, sanitetskog majora i pesnika, pobravši laskave ocene kako publike, tako i kritike. Za svoj debi u Narodnom pozorištu bilo je to i mnogo više nego što je očekivao. Aplauzi i uzvici „bravo”, koje je zasluženo dobio, kao i mnoge njegove kolege iz predstave, još mu, kako nam je priznao u intervjuu za „Pozorišne novine, odzvanjaju u glavi.
„Period u prethodna tri meseca, koji sam proveo u Narodnom pozorištu, spremajući ovaj komad, predstavalja za mene jedno divno, nezaboravno iskustvo. Zaista, bila je velika čast, privilegija i zadovoljstvo raditi jednu ovakvu predstavu, sa takvim piscem i rediteljem i sa takvim kolegama, u jednoj tako velikoj kulturnoj instiuciji kao što je beogradski nacionalni teatar. Nisam mogao, što bi se reklo, da upadnem ni na bolje mesto, ni među bolju ekipu i bolje ljude. Sve to zajedno, bilo je više nego blagorodno za moje glumačko biće”.
Komad „Godine vrana”, kao i istoimeni roman, čitaju se „u dahu”. Verujem da ste imali slična iskustva?
Apsolutno. Sve je tu tako i sjajno i strasno napisano – likovi, situacije… Bukvalno, sve. Ipak, ja sam se, naravno, najviše koncentrisao na svoj lik. Bio je to ogroman zadatak, ogroman izazov koji se našao preda mnom, jer do sada nisam imao puno iskustva kada je reč o radu u pozorištu. Ali, uz ovakve ljude nemate nikakve bojazni da ćete napraviti dobar posao. Takođe, to uzbuđenje koje sam imao, ta neka pozitivna trema koja je provejavala sve vreme, samo su me dodatno motivisali i davali još snažniju energiju da svoj lik uradim na najbolji mogući način.
Ovaj razgovor vodimo nakon što ste odigrali dve premijere, kao i dve reprize. Kakvi su vam utisci?
Sve ovo vreme, od prve probe sredinom decembra, pa do prve premijere, svi zajedno radili smo veoma naporno, radili smo pošteno, od srca, i to se osećalo u gledalištu. Publika je to, sudeći po reakcijama na sva ta četiri izvođenja, videla i osetila. Uspeli smo da im prenesemo sve što je Siniša, kao pisac i reditelj, hteo. Veoma sam, ne samo zadovoljan, nego i ponosan i srećan, onim što smo uradili. Još čujem aplauze i uzvike „bravo“.
Publika vas je do sada, kao što ste maločas napomenuli, veoma retko gledala u teatru. Naime, Živojin Rajić je vaša, tek, četvrta pozorišna uloga. Suočavali ste se, tokom proba, sigurno sa mnogim pitanjima i dilemama u vezi s tim likom?
Naravno. Kad počnem da spremam novu ulogu, uvek se trudim da prvo sebi razrešim sve nedoumice koje imam oko svog lika, kao i komada, jer ako ja ne znam šta radim, neće znati ni publika. Srećom, sve je mnogo olakšala činjenica da sam radio sa Sinišom koji, zaista, o temi i komadu zna bukvalno sve, baš sve. U takvoj situaciji, onda se ti, kao glumac, baviš onim baš dobrim delom našeg posla – kreativom. Bilo je veoma značajno da u saradnji sa Sinišom i kolegama, odredim u kojim je situacijama Živojin pesnik, a u kojima vojnik i obrnuto.
On je jedna tragična ličnost, čovek koji strada zbog date reči, zbog jedne zabranjene ljubavi. Ta uniforma koju nosi, njemu znači. Značila je nešto mnogo više, nego što to, možda, nekima znači danas… Za razliku od filma, odnosno televizije, u pozorištu ne postoji krupan kadar. Potrebno je da se koriste malo drugačija sredstva, ali osnova, odnosno suština glumačkog posla je ista. Znači, morate da imate tačnu emociju, tačnu radnju, tačan odnos sa partnerom… I, naravno, na sceni morate da budete malo glasniji nego inače, da bi vas u gledalištu svi dobro čuli.
Bila je ovo vaša prva saradnja sa Sinišom Kovačevićem, i kao piscem, i kao rediteljem?
Predivan je osećaj raditi s profesionalcem takvog kalibra. Imate osobu koja na svaku probu dođe apsolutno spremna. Na bilo koje pitanje, koje biste eventualno hteli da postavite, uvek je imao spremam odgovor. I u ovom komadu, više nego jasno se vidi taj njegov autentičan potpis i stil, i kao pisca, i kao reditelja koji pravi kapitalne predstave. Kovačević se u „Godinama vrana“ fokusira na Prvi svetski rat u okviru kojeg se srpska vojska, poput feniksa, uzdiže iz pepela i na razvalinama svega toga pokušava da pravi novi život i državu. Rat, po definiciji, u ljudima budi ili najbolje ili najgore osobine.
U takvim okolnostima Živojin stoički podnosi patnju i nepravdu?
Rat je jedna užasna stvar, tu nema dileme, koja stvara surove i neljudske okolnosti. Takve okolnosti kod likova pojačavaju sve, ali zaista, sve osobine. Živojin je srpski junak, on je čovek, koji hrabro brani čast slabijih. Sebe je podredio svom narodu, stavio je sebe u službu srpskoga roda ne odričući se svoje lojanosti čak ni u momentima kada se ne slaže sa odlukama svojih pretpostavljenih. On je čestit, pošten. Verovao je u datu reč. Nažalost, zbog toga je i izgubio glavu.
Kad već pričamo o liku koji tumačite, u komadu postoji jedan paradoks da vam neko protiv koga ste se borili i unesrećio vam je porodicu, dobija pravo ne samo da se vrati u činu iznad vas, nego i da vam naređuje.
Znamo kako je Živojin Rajić odreagovao na tu situaciju, kako bi vi lično reagovali da vam se nešto tako desi u stvarnom životu?
Ne mogu ni da zamislim! U komadu se, između ostalog, izrodila velika ljubav, između Živojina i učiteljice Julije, Nemice. Iako postoje brojni razlozi da do toga ne dođe, njihova ljubav je uspela da svojom snagom nadjača sve predrasude i različitosti…
Ne kaže se za džaba da je ljubav, posle božanske, najjača sila koja postoji, odnosno sila koja je jača od svega, snaga koja pobeđuje sve. I upravo zbog toga je moramo negovati. Za ljubav se uvek treba boriti i ako stvari radimo iz ljubavi, onda će sve biti mnogo bolje.
Suština kompletnog življenja i jeste u pravu na ljubav, ali za nju se čovek mora izboriti. U isto vreme, dužnost i obaveza je da se neke stvari ne smeju zaboraviti, ali i da se mora praštati…
Da, to je, u suštini, i jedna od osnovnih poruka ovog komada. Ovo je priča o praštanju, o toj nekoj datoj reči – šta je ona i šta znači, i naravno o ljubavi. Kao što rekoh, stvari uvek ispadnu najbolje, najlepše i najukusnije ako ih radimo iz ljubavi.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
