Zamislite da svako ima najboljeg prijatelja koji je uvek dostupan, nikada ne osuđuje, potpuno se slaže sa svime i ne traži ništa zauzvrat. Da li bi takav odnos rešio problem usamljenosti s kojim se mnogi suočavaju?
Stručnjaci kažu – ne. Štaviše, upozoravaju da bi takav „prijatelj“ mogao znatno pogoršati stvari.
Taj potencijalni najbolji prijatelj već postoji u obliku veštačke inteligencije (AI) – tehnologije za koju su neka vodeća imena u svetu visokih tehnologija izjavila da bi mogla pomoći u rešavanju osećaja usamljenosti i izolacije.
Problem je stvaran i hitan
Svetska zdravstvena organizacija proglasila je 2023. godine usamljenost globalnim zdravstvenim prioritetom, a američki ministar zdravlja iste godine nazvao ju je nacionalnom epidemijom. Istraživanja pokazuju da osobe koje doživljavaju socijalnu izolaciju imaju 32 odsto veći rizik od prerane smrti.
U dokumentarnoj seriji „Kara Svišer želi da živi večno“, novinarka Kara Svišer istražuje uticaj usamljenosti na dugovečnost i preispituje da li veštačka inteligencija pomaže u borbi protiv socijalne izolacije ili je zapravo odmaže.
Svišer je isprobala i AI društvo i građenje stvarnih odnosa. Veštačka inteligencija imala je svoju privlačnost, ali se nije mogla meriti sa iskustvom koje je doživela u interakciji sa ljudima.
ILUZIJA PRIJATELJSTVA
„Društveni mediji bili su ulazna droga za AI društvo“, smatra dr Šeri Turkl, profesorka na Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT). „Prvo smo razgovarali jedni s drugima putem mašina. Sada razgovaramo neposredno sa mašinama. Navikli smo da tražimo privrženost na ekranu.“
Razumljivo je da se ljudi koji se osećaju usamljeno, izolovano ili nepovezano okreću mašini koja je programirana da komunicira poput čoveka. Problem je, kako objašnjava dr Rouz Gingrič, istraživačica interakcije čoveka i veštačke inteligencije sa Univerziteta Prinston, što su najranjiviji upravo oni koji su već najusamljeniji.
Ljudi sa ispunjenim društvenim životom gledaju na AI čatbotove kao na alat, dok oni koji žude za kvalitetnijim emocionalnim vezama češće razvijaju privrženost toj tehnologiji.
Za one koji traže dublje odnose, strah od osude ili negativne reakcije može biti velika prepreka u društvenim interakcijama. Taj rizik nestaje u razgovoru sa čatbotom. Neki korisnici su svesni da razgovaraju sa mašinom, ali im je simulacija povezanosti dovoljna. Drugi se pak uvere da algoritam poseduje emocionalno iskustvo s kojim se mogu povezati.
„Ljudi navode da razvijaju odnose koji nalikuju pravim ljudskim prijateljstvima, mentorstvima i romantičnim vezama te osećaju da im njihov AI čatbot uzvraća ljubav“, kaže Gingrič. No, istina je da ljudi možda osećaju da vole veštačku inteligenciju, ali ona njima ne uzvraća ljubav.
Odvikavanje od stvarnih odnosa
Razgovorima sa veštačkom inteligencijom nedostaju ključne komponente, zbog čega te naizgled stvarne interakcije mogu biti beskorisne, pa čak i štetne.
Dr Melisa Peri, dekan Fakulteta za javno zdravlje na Univerzitetu Džordž Mejson, ističe da se ljudi moraju povezivati licem u lice. Evoluirali smo tako da se osećamo dobro kada čujemo nečiji ton glasa, vidimo izraze lica i čitamo govor tela.
„Intimnost zahteva ranjivost – nema intimnosti bez ranjivosti“, naglašava Turkl. „Ono što veštačka inteligencija nudi jeste povezanost bez ranjivosti. Dobijate nehranjivi spoj koji može pružiti osećaj brzog rešenja, ali nije održiv.“
Ranjivost, izazovi i sukobi ključni su za ljudski razvoj i lični rast. Međutim, mnoge AI platforme programirane su da budu ugodne, čak i kada to nije korisno. Tu se kriju dve opasnosti: podsticanje štetnih misli i ponašanja, kao i navikavanje na odnose bez ikakvih trzaja, što ljude ne priprema za stvarni svet.
Povratak osnovama
Ipak, postoji mogućnost da veštačka inteligencija jednog dana postane koristan alat za usamljene ljude – tako što će im pomoći da vežbaju socijalne veštine i usmere ih ka razvijanju stvarnih prijateljstava. Krajnji cilj uvek treba da bude negovanje i obogaćivanje stvarnih, ljudskih odnosa.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
