Tu, kako je mnogi nazivaju, našu Karmen, osobu nemirne, osetljive i čiste duše čija je iskrena i najveća ljubav umetnost, prvi put je pevala 19. juna 1960. godine, pod dirgentskom upravom Bogdana Babića, i u režiji Josipa Kulundžića.
– Sećam se veoma dobro tog svog debija, iako je od njega prošlo gotovo šest decenija – kaže kroz svoj prepoznatljiv osmeh, gospođa Bakočević i dodaje da je cela predstava, kao i njen nastup, od početka, do kraja prošao sjajno.
– To je, za sada, poslednja postavka te opere u Narodnom pozorištu, a premijera je održana 19. oktobra 1959. godine.
Pevala sam je na kraju te sezone, a dok sam pripremala tu ulogu osećala sam, zaista, veliko zadovoljstvo. Interpretativno sam je spremala s Konjovićem, koga pamtim kao jednog divnog starog gospodina sa brčićima, a koji je stanovao blizu pozorišta.
Odlazila sam kod njega kući i sve smo, iako sam tu ulogu naučila još na akdemiji, radili temeljno, ton po ton“.
Naša priznata umetnica, koja je tokom svoje duge i veoma uspešne karijere, otpevala više od 60 vodećih sopranskih uloga, otkriva da je govorne segmente spremala sa, u to doba, jednim od najvećih srpskih glumaca – Rašom Plaovićem.
– Uživala sam radeći sa čika Rašom. Često mi je govorio da se na velikim scenama čuje samo lepa fraza i lep glas, a da se emocije ne vide. Objašnjavao mi je da su one u rukama, odnosno njihovom pokretu-, priseća se naša sagovornica i ističe da na svom debiju u Koštani, mada je bila mlada, sa svega 27 godina, nije imala tremu.
– Iako je reč o jednoj zahtevnoj i intonativno veoma napornoj i složenoj ulozi, moja trema, ako se to može tako nazvati, manifestovala se, kao i uvek, brzim sagorevanjem. To znači da u toku predstave uvek moram nešto da pojedem. Čim uđem na scenu, mene vodi muzika, tako da ja, tog nekog drhtanja i straha, koji veoma negativno može da utiče na pevača, nikad nisam ni imala.
Ma, oduvek sam volela da pevam, od malih nogu. Svoj prvi koncert sam imala sa pet godina – podseća naša uvažena primadona i naglašava da joj je sve u ovoj operi veoma blisko, uprkos tome što je Guča, gde je rođena, daleko od Vranja.
– Sve te pesme iz Koštane su se pevale. I ja sam ih znala. Naravno, to nije bilo identično onome kako pevane u narodu. Nešto je drugačije, ali ne sasvim. Radovala sam se našim probama. Kujundžić je bio izuzetan čovek i reditelj, dirigent Babić je obožavao mlade pevače… U sve svoje probe unosio je jednu vedrinu. S druge strane, mi, kolege solisti, divno smo se slagali. Svi, zajedno.
Nama uopšte nije bilo primarno da se bilo ko od nas, ne samo u Koštani, nego i kasnije u drugim predstavama, istakne. Bilo nam je stalo da predstava uspe kao celina“.
Nekoliko meseci posle uspešnog debija, gospođa Bakočević, zajedno sa svojim kolegama, otputovala je na Međunarodnu turneju Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Poljskoj. U okviru nje, Koštana je s velikim uspehom izvedena 5. septembra 1960. godine u Varšavi.
U svom kritičkom osvrtu, objavljenom u listu Trybina Ludu pod naslovom Koštana, Srpska nacionalna opera, Juzef Kanski je, između ostalog, napisao: Među izvođačima najviše se istakla lepa i izuzetno lepim glasom obdarena Radmila Bakočević u naslovnoj ulozi, zatim Žarko Cvejić kao Hadži Toma i Đorđe Đurđević u ulozi Mitketa.
Njegov kolega Zđislav Šjerpinski istakao je da je publika ovaj, kako ga je nazvao, slikoviti spektakl, pun scena iz narodnog života, bogatih narodnih nošnji i interesantnih igara, nagradila aplauzima čak i na otvorenoj sceni, a poseban utisak na njega je ostavilo, kako je napisao, lepo izvođenje Ljubavne tuge i arije Žal za izgubljenom mladošću.
– Putovali smo vozom do Varšave. Skupljali smo se, najčešće, svi u jednom kupeu i, skoro, sve vreme smo se šalili, smejali… Predstava je prošla odlično. Dobili smo ovacije. Koštana je rađena temeljno i uspeh nije mogao da izostane. Ovo je igračka ili što bi neki rekli špil opera, kao Travijata ili Seviljski berberin“.
Uprkos svemu tome, iako se radilo predano i veoma ozbiljno, predstava je, nažalost, imala svega osam izvođenja.
Radmila Bakočević kaže da ni dan danas nije sigurna zašto je Koštana skinuta s repertoara.
– Svako izvođenje bilo je uspešno i uvek pred punom salom. Lično mislim da bi predstava mnogo duže živela da je Konjović poslušao savet Oskara Danona da Čoček bude na samom kraju predstave. To je veoma jaka scena u kojoj Mitke ispraća Koštanu. Ispraćaju je sa igrom, pesmom, da joj daju snagu da što lakše napusti dotadašnji način života… Ovako… Šta da vam kažem… Šteta…
– Treba da negujemo i čuvamo tu operu. Ona je naše nacionalno, srpsko blago – poručila je gospođa Bakočević, uz napomenu da je volela sve arije iz Koštane, a posebno Džanum na sred sela čiji je deo, na maestralan način, i zapevala na kraju razgovora.
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
