Bitke Drugog svetskog rata često su se vodile na područjima toplih, tropskih mora u kojima ima mnogo morskih pasa. Brojni vojnici su se bojali šta će biti sa njima ako im potone brod ili avion padne u more – i nađu se u nemilosti zastrašujućih životinja.
Kako bi umirili strahove, američka mornarica je finansirala naučno istraživanje zarad razvoja nekog sredstva koje bi odbijalo morske pse od ljudi. Naučnik Stjuart Springer komentarisao je ironiju toga rekavši:
– U redu je ako se daje svoj život za domovinu, ali ako vas pritom i pojedu, to nije baš u redu.
Na tome su prvi radili ljudi iz Kancelarije za strateške usluge (Office of Strategic Services, obaveštajna služba koja je bila preteča CIA). Najzabrinutiji oko napada morskih pasa nisu bili oni iz mornarice, već avijatičari, a budući da su njihovi avioni često rušeni, spasavali su se skokom padobranom i strahovali da će biti živi mamac.
Nakon godina istraživanja, naučnici nisu uspeli da pronađu hemijsko sredstvo koje bi odbilo morske pse (naročito jer bi se sve vrlo brzo razredilo i nestalo u okeanu), a na kraju su vojnicima dali roze tabletu koja je bila običan placebo, dok su njima rekli kako će otopljena odbiti te životinje od napada.
Krvavi napad morskih pasa, najgori u istoriji pomorstva
Američki ratni brod USS Indijanapolis dostavio je ključne delove potrebne za atomsku bombu u mornaričku bazu na pacifičkom otoku Tinijan. Planirano je da će 6. avgusta to oružje napasti Hirošimu. Međutim, 28. jula Indijanapolis je isplovio iz Guama bez pratnje, a trebao je da se sretne sa bojnim brodom Idaho u zalivu Lejte i da zajedno pripreme invaziju na Japan.
Oni su se sjatili oko stradalnika, koji su samo mogli da gledaju kako peraje kruže oko njih. Prve noći morski psi fokusirali su se na plutajuće mrtvace, ali panični pokreti preživelih i lupanje po vodi kojim su hteli da ih oteraju privukli su ih još više.
Kako su morski psi usmerili svoju pažnju prema živima, osobito onim ranjenima, mornari su pokušali da naprave tzv. karantin ljudi s otvorenim ranama, a čim bi neko umro, odgurnuli bi njegovo telo daleko u nadi da će zameniti telo za malo predaha od ralja morskih pasa.
Brojni preživeli su bili paralizovani od straha, pa nisu mogli ni da jedu ni da piju ostatke sakupljene sa potonulog broda. Jedna grupa je napravila kobnu grešku – otvorili su konzervu mesa i morski psi su navrli na njih pre nego su uspeli da je probaju.
Ostali su tada pobacali sve mesno što su imali. Noću su se čuli urlici, a prizor čoveka koji bi samo zajecao pre nego što bi ga morski pas povukao ispod površine scene su koje niko od preživelih nije mogao da zaboravi.
Morski psi su ih napadali i grizli danima, a naznake spasavanja nije bilo na pomolu.
Mornarička obaveštajna služba presrela je poruku iz japanske podmornice koja je torpedovala Indijanapolis, ali su je zanemarili smatrajući to trikom koji bi privukao američke brodove za spasavanje u japansku zasedu. U međuvremenu su napušteni ljudi shvatili da imaju najbolju šansu preživljavanja u velikim grupama, idealno u samom centru. Oni na marginama, ili još gore sami – bili su najizloženiji morskim psima.
Kako su dani prolazili, veliki broj ljudi podlegao je gladi, vrućini i halucinacijama izazvanim pijenjem morske vode. Ti koji su pili vodu doživljavali su napade ludila, pena im je izlazila na usta i mahnito su vikali na morske pse, jecali, zapomagali i bivali napadnuti.
Budući da su postajali velika pretnja drugima i mamac psima, često su ih sami utapali i tako im kratili muke spasavajući i vlastite živote. U 11 sati ujutro njihovog četvrtog dana u vodi, američki avion uočio je preživele i radiom pozvao pomoć.
Kroz nekoliko sati stigao je drugi avion kojim je upravljao poručnik Adrijan Marks. Kad je ugledao uživo napade morskih pasa, oglušio se na jasnu naredbu i sleteo u napadnute vode kako bi pomogao ranjenima. Nakon ponoći je pristigao brod USS Dojl, koji je spasao zadnje preživele iz mora. Od cele posade Indijanapolisa 1.196 ljudi – preživelo je njih 317. Prema proračunima, od direktnih napada morskih pasa umrlo je bar njih 150, ali teško je to utvrditi.
Pogledajte svedočanstvo preživelog u video-materijalu:
