Posle više od četiri decenije, ovo remek delo koje otvara pitanja o položaju čoveka i smislu života, o mogućnosti pobune, pojmu slobode… vratilo se u Narodno pozorište u kojem je, za sada, prvi i jedini put, premijerno izvedeno 11. maja 1979. godine u režiji Petra Šarčevića.
Novu postavku uradila je Snežana Trišić koja je naslovnu ulogu poverila Igoru Đorđeviću, a u ansamblu su i Sena Đorović (Cezonija), Đorđe Marković /Miloš Đorđević (Helikon), Bojan Žirović (Hereja), Nemanja Stamatović (Scipion), Petar Božović (Mereja), Dimitrije Ilić (Senekt), Vladan Gajović (Oktavije), Zoran Ćosić (Lepid), Bojan Krivokapić (Mucije) i Sanja Marković (Mucijeva žena).
Na pitanje šta je bio ključni motiv da režira „Kaligulu“, Snežana Trišić navela je tri osnovna razloga – „delo, pisac i glumac“, a potom i dodala: „Uz sve to, produkcioni uslovi u Narodnom pozorištu, odličan ansambl i sjajan autorski tim omogućili su da nemoguće postane moguće. Važno mi je šta, gde i sa kim radim, a Kamijev Kaligula je delo koje me već duže vreme intrigira i pokreće, jer ga pored njegove surovosti i dalje volim i ne mogu da se otrgnem toj fascinaciji.
Zašto?
Valjda zato što je svet i dalje suroviji od njega. Njegova potraga za nemogućim je za mene kao neki izgubljeni san od kog smo odavno odustali zbog straha, udobnosti, dobre plate i mirnog građanskog života. Života u kome ne postavljamo pitanja, jer se plašimo odgovora. Takav život ne dozvoljava da, na primer, zastanemo, i poželimo da gledamo u Mesec.
Kaligula je čovek koji beskompromisno ruši sve etičke norme, društveno političke obrasce i konvencije, jer su trule i lažne. Samo delo idejno i stilski na veličanstven način prelama poetičnu destrukciju ponora duše, magiju erosa, tragično farsičnu strukturu politike, idolopokloničku fascinaciju sa filozofijom apsurda. Zbog svega toga radim ovaj komad, to je moje „gledanje u Mesec”.
Komad, koji je Kami napisao pre više od sedam decenija i u kojem priča o Kaliguli, vladaru antičkog Rima, i danas je veoma aktuelan. Drugim rečima, slavni pisac nam poručuje da se čovek malo i sporo menja i evoluira. Kakvu poruku će imati vaše tumačenje, šta ćete izbaciti u prvi plan?
Alber Kami u ovoj drami pokreće najvažnija pitanja o položaju čoveka i smislu života, o mogućnosti pobune, društveno političkoj izgradnji i slomu, pojmu slobode, idolopoklonstvu, značaju visoke umetnosti i kulture u konceptima i ograničenjima savremenog sveta.
Kamijev Kaligula, onako kako ga ja tumačim, ispituje lične mogućnosti i granice društvenih konvencija tražeći izlazak iz obesmišljenog sveta u kome su porušene i zloupotrbljene verske, moralne i političke vertikale. On se poigrava poznatim šablonima autokratske vlasti, tiranije, diktature, sociopatskog apsolutizma, idolopoklonstva i nemilosrdno, beskompromisno, maestralno i autoironično izvršava vivisekciju celog društa Kao u nekom makabr šou programu, ispitujuje položaj i ograničenja pojedinca, grupe i celokupnu strukturu sistema, politike i moći.
U čemu se danas prelamaju osnovne Kamijeve teme?
Kami je stvorio posebnog i autentičnog antiheroja koji je anticipacija njegove filizofije apsurda. Tumačenje Kaligule ne postoji bez Sizifa ili Mersoa. Kaligula svojim vladanjem priželjkuje i podstiče pobunu, zaverenici pobunu odlažu čekajući pravi i siguran trenutak.
U tom paradoksu prelamaju se osnovne Kamijeve teme: sloboda, revolt, smisao života, samoubistvo. Kaligula danas ne postoji. On može da preuzme lica i naličja mnogih političkih vođa i vladara, kako bi ih koristio u svojim taktikama kao određene principe političke moći kojima se trenutno rukovodi i poigrava ali on sam je daleko izvan toga.
U potrazi za jednom mnogo dubljom istinom, tražeći odgovor o smislu i razlog za život, sve je bliži smrti. Antijunak jedne civilizacije u nestajanju odigraće svoj poslednji ples. Vidim ovo kao makabrički ogled o svetu koji se raspada i pojedincu koji, uprkos tome, mora da proba da se uspostavi.
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
