U pozorištu nam jedino istina donosi olakšanje i katarzu Petrasa sam, igrom slučaja, upoznao ne na samom kastingu, već veče pre toga, u restoranu na četvrtom spratu Narodnog pozorišta. To veče sam igrao svoje Kovače, a on je sedeo u restoranu sa našom direktorkom Drame Molinom Udovički i jednom svojom saradnicom.
Tu smo se neformalno upoznali i malo popričali o raznim stvarima, pa i o kastingu koji je bio narednog dana. Ukratko, učinio mi se kao veoma srdačan i normalan čovek koji dosta toga zna o pozorištu i ima prilično precizna i pametna zapažanja o ovdašnjoj pozorišnoj situaciji, glumcima i repertoaru.
Ovako proslavljeni srpski glumac i dugogodišnji član ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Bane Vidaković, u intervjuu za Pozorišne novine, opisuje svoj susret sa Arminom Petrasom, dan uoči audicije (održane početkom marta) na kojoj je taj čuveni nemački reditelj i dramski pisac tražio troje srpskih glumaca za predstavu
Život i sudbina, koju bi uskoro (u zavisnosti od razvoja situacije izazvane pandemijom korona virusa) trebalo da režira prema istoimenom remek-delu kultnog ruskog pisca, jevrejskog porekla, Vasilija Grosmana.
Reč je o manjinskoj koprodukciji Narodnog pozorišta sa Teatrom Bremen, a osim našeg sagovornika, na Petrasa su najsnažniji utisak ostavili i Aleksandra Nikolić, te mladi glumac Bogdan Bogdanović.
„U čitavoj karijeri imao sam samo nekoliko puta kastinge, i to za filmske uloge. On se izvinio što nas uopšte stavlja u tu situaciju da u sopstvenom pozorištu izlazimo na kasting, ali je morao to da uradi, jer, kako je objasnio, ne poznaje naš ansambl i, pritom, ne veruje u gledanje snimljenih predstava.
Rekao je da mu treba samo troje naših (i to veoma specifičnih) glumaca, a kada je reč o kastingu, obećao je da će prihvatiti šta god mi mislimo da bi trebalo da izvedemo na sceni, a što će nas predstaviti kao glumce i kao ličnosti. Na moj, malo upitni, osmeh rekao je: Evo, za vas sam čuo da dobro svirate gitaru i pevate i ako vam ne smeta ja bih to voleo da vidim za početak.
Dakle?
Bilo je prilično veselo i opušteno. Priznajem da sam ja sam kriv za to jer sam želeo da sasvim ubijem uštogljenost i neminovnu utegnutost same situacije. Prvo sam na gitari izveo dve svoje omiljene pesme, jednu na srpskom i jednu na engleskom jeziku. Ali, on mi, naravno, nije dao da se tako lako izvučem pa me je zamolio da mu
kažem neki komični monolog iz aktuelnog repertoara.
Tu sam, srećom, imao Kovače i svoju ulogu Petera koja obiluje vrhunski napisanim monolozima na razne teme o muško – ženskim odnosima. Zatim je Petras, kao da se tek tad zagrejao i zainteresovao, zamolio za nešto potpuno suprotnog žanra i atmosfere. Izveo sam svoj monolog iz Čehovljevog Ivanova. Još smo malo popričali i… to je bilo to. Kasting je bio gotov.
Ovo će biti prvi put da igrate u nekom Grosmanovom komadu?
Da, ali s obzirom na to da se tekst još uvek prevodi na srpski, pa ga nisam ni pročitao, predlažem da o samom komadu pričamo nekom drugom prilikom, jer o njemu, trenutno, još uvek suviše malo znam.
Na aktuelnom repertoaru imate sedam predstava u kojima veoma ubedljivo tumačite svoje junake – Ujka Vasu (Gospođa ministarka), Petera (Kovači), Liputina (Zli dusi), Skitnicu (Čudo u Šarganu), Momčila Jabučila (Bela kafa), Vilijema Sesila (Marija Stjuart) i Lebedeva (Ivanov).
To je poprilično širok spektar različitih i kompleksnih karaktera i sudbina. Imaju li, uprkos brojnim različitostima, i nešto zajedničko?
Već dugo imam na repertoaru svog pozorišta, minimum, sedam, osam i više naslova koje igram i navikao sam da je lepeza likova zaista raznolika i šarena. I baš zbog toga mnogi ljudi, pogotovu koji nisu u ovom poslu, pitaju me kako to uspevam da uskladim i kako se igraju toliko različiti, a često, i veoma kompleksni likovi?
Vi ste dodali i još jednu dilemu – imaju li oni nešto zajedničko uprkos svim razlikama?
Ne umem da objasnim te mehanizme kojima glumci, pa i ja, uspevaju da u glavi razdvoje sve te likove i sudbine. To je prosto nemoguće objasniti pre svega i zbog toga što svaki glumac verovatno ima svoj specifičan način na koji skladišti svoja iskustva i svoj način na koji gradi i brani karaktere koje igra. Tu se umnogome razlikujemo međusobno.
Ali, ono što povezuje sve likove koje igram sam, zapravo, samo ja. Jer, sasvim je sigurno da sve što radim na sceni nosi pečat moje prirode i mog iskustva. Na kraju, i mog načina gledanja na svet koji me okružuje. I, ma koliko god se mi glumci trudili da budemo u svojim ulogama različiti i neponovljivi… to smo, ipak, mi i naša priroda, naše vaspitanje i naše životno iskustvo koje nije nikada isto.
Neke od tih predstava (Gospođa ministarka, Bela kafa, Ivanov) publika je tokom ovog meseca mogla da pogleda i onlajn, na YouTube kanalu Narodnog pozorišta u Beogradu. Ta akcija koju je u ovim okolnostima, usled proglašenog vanrednog stanja zbog korona virusa, prvo pokrenulo upravo Narodno pozorište naišla je na odličan prijem i veliku gledanost kod publike, ne samo u zemlji, već i u inostranstvu.
Kakav je vaš stav o tom, ne baš svakidašnjem, fenomenu gledanja predstava iz fotelje i sa kauča?
Kao čovek malo starinskih pogleda na pozorište, u smislu da sam karijeru počeo davnih osamdesetih, a u Narodnom pozorištu igram još od 1983. godine (na sceni sam proveo mladost i zrele godine igrajući sa velikanima kao što su bili Miša Žutić, Petar Banićević, Dragan Maksimović, Olivera i Rade Marković, Ceca Bojković… dakle pripadam generaciji koja je negde povezala to vreme klasičnog beogradskog teatra i njegovih velikana i današnje vreme mladih dolazećih velikana koji su tek preuzeli ili preuzimaju upravo na sebe nošenje repertoara naših pozorišta) moram da priznam da mi je teško da ozbiljno shvatim onlajn gledanje pozorišta na malim zbijenim ekranima naših TV aparata ili još gore, na ekranima kompjutera i laptop mašina.
No, nužda zakon menja i u vreme kada nam je, uopšte, ograničeno kretanje, a sasvim zabranjeno okupljanje u hramovima umetnosti kao što su pozorišta i muzeji, ovo je jedini način da ljudi sasvim ne izgube kontakt sa muzikom, slikarstvom pa i sa svojim glumcima i pozorištima. Naravno da se nadam da će ovo sve, ipak, uskoro proći i da ćemo se sresti sa svojom publikom i ponovo osetiti tu interakciju i razmenu ljubavi sa onima zbog kojih neposredno i postojimo.
Za ulogu predsednika zemske uprave Pavla Kiriloviča Lebedeva u Čehovljevom Ivanovu, publika vas uvek nagrađuje ovacijama, a ta rola donela vam je i neka značajna priznanja, među kojima se svakako izdvaja Nagrada Grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo.
Kako se, u tom smislu, nosite s onim što se naziva glumačka taština?
Da, sve te nagrade… To mi sve pričinjava zadovoljstvo i godi, jer na neki način priznaje trud i energiju koje sam uložio ne samo u toj ulozi već u i u radu, poslednjih nekoliko godina, na scenama raznih pozorišta. No, ako ćemo iskreno, više od svih tih priznanja mi znači aplauz odobravanja, ljubavi i podrške koji dobijam, zajedno sa čitavim fenomenalnim ansamblom, od moje publike na kraju svakog izvođenja Ivanova.
A što se tiče toga kako se sa tim nagradama nosi moja glumačka taština? Vrlo lako. Toliko dugo radim ovaj posao sa prilično velikim uspehom i velikom ljubavlju publike koja ume dobro da oseti i nagradi moju energiju koju potrošim na sceni, da se ta taština lagano i sigurno izgubila u svim ovim usponima i padovima, premijerama i gostovanjima na mnogim scenama, kod nas i u regionu, i pred raznim publikama koje su me uvek nagrađivale aplauzom koji se ne da krivotvoriti, jer dolazi od srca.
Slavni ruski klasik u Ivanovu, koga je napisao kao veoma mlad autor, 1887. godine, ne postavlja dijagnoze ni ljudima ni vremenu, već iznosi na površinu najrazličitije valere postojanja i mišljenja. Svrha pozorišta svakako nije rešavanje problema u društvu, ali, ipak, u kojoj meri ono može da ukaže i podstiče za određenu ideju ili pitanje i samim tim natera publiku na razmišljanje?
Dragi Mikojane, po mom mišljenju svrha pozorišta je da pre svega govori istinu. Zašto to kažem? Zato što svrha pozorišta sigurno nije da rešava probleme u društvu, jer ono to i ne može i ne treba da radi. Ali, govoreći ljudima istinu o tome ko su i kakvi su, pozorište može da u njima izazove emocije koje će ih naterati da počnu da razmišljaju o svetu koji ih okružuje i o svojoj sudbini u njemu.
Ako je, dakle, pozorište ogledalo života, kako je to Šekspir lepo rekao, onda je samo važno da to ogledalo ne
bude iskrivljeno i doterano, već da donese pravu sliku svog vremena. Dakle, istinu i samo istinu, jer će nam ona doneti olakšanje i katarzu.
Neke značajne nagrade dobili ste i za Momčila Jabučila, pater familiasa u Popovićevoj Beloj kafi koga, takođe, tumačite sa jednom veoma snažnom kreativnošću i glumačkom zrelošću. Stiče se utisak da vam je ta uloga dala mogućnost da se iskušate na novom polju i u stvarima koje do tada niste radili?
Istina je da jako volim tu ulogu i to ne samo zato što mi je donela mnoga priznanja, već i zato što tu predstavu i sve u njoj prosto obožavam. Da mogu, držao bih je uramljenu kod kuće, na vitrini, u mojoj dnevnoj sobi. Čitav glumački ansambl ove predstave na čelu sa mladim ali već dokazanim rediteljem Milanom Neškovićem, deli ovu veliku ljubav prema toj predstavi zato što smo svi uložili svoje maksimume i svu svoju kreativnost i to je donelo taj retki rezultat osećanja radosti igre.
Bela kafa je jedna od retkih predstava na koje polazim od kuće nasmejan i radostan što ćemo se ponovo okupiti na Raši i zaigrati ono naše. Sam Momčilo Jabučilo me je oplemenio tako što mi je pokazao da sam dostigao tu životnu i glumačku zrelost koja je neophodna da bi vas neke uloge konačno stigle. A i vi njih, jer ste, recimo, već živeli dovoljno dugo i dovoljno duboko i žestoko da možete shvatiti i preneti ljudima koji vas gledaju kako se to u životu dobija i gubi, nekad istovremeno, i kako se to čovek podiže kada jednom padne i dobro se ugruva. I kako to nikad nije kraj dok sami ne odsvirate kraj. Na sve to me je podsetio i naučio taj Momčilo. Pa onda, kako ne biti zadovoljan i zahvalan na takvoj prilici?!
Za Urbancube.rs Mikojan Bezbradica
Ranjena priroda se brani od čoveka
Bane smatra da nas je pojava korona virusa „sve skupa zabrinula i nadam se malo uozbiljila i naterala da počnemo da mislimo o tome koliko smo već oštetili ovu planetu koja je naš dom“. Prema njegovom mišljenju, ranjena priroda koju smo, mi ljudi doveli u opasnost da nestane, počela je da se najzad brani i uzvraća virusima koji se ne vide i o kojima tako malo znamo.
„Otuda toliki strah u ljudima i, najzad, otuda i izolacija u koju smo gurnuti da bi smo preživeli. Srećom kućica u kojoj sada živim ima veliku baštu i u njoj drveni senik. Ispod njega je moja fotelja i ptičice (ovog proleća naročito ševe i štiglići) koje mi pevaju non-stop, tako da mi sama izolacija ne pada toliko teško kao nekome ko živi na desetom spratu nekog solitera.
Ali, ono što zaista teško podnosim je nerad. Nikada mi se u celoj karijeri nije desilo da ovako dugo ne izlazim na scenu. Nemam više ni snimanja. Jednostavno, ne glumim. E, to mi je baš teško palo… Daj Bože da shvatimo da smo preterali i da je vreme da počnemo da živimo u skladu sa prirodom“!
