Naučnici su izračunali da će do 2070. godine više od tri milijarde ljudi živeti na mestima sa temperaturama „na kojima skoro neće moći da se živi“
Istraživači klimatskih promena odavno upozoravaju da će Zemlja do 2070. godine doživeti temperature „na kojima skoro neće moći da se živi”.
Ali nova studija, objavljena u časopisu „Sajens advansiz”, otkrila je da se ovi ekstremi već dešavaju.
Opasni uslovi koji kombinuju vrelinu i vlagu pojavljuju se širom planete i iako ovi fenomeni traju svega nekoliko sati, njihova učestalost i jačina se povećavaju, kažu autori.
Oni su analizirali podatke iz sata u sat sa 7.877 pojedinačnih meteoroloških stanica od 1980. do 2019. godine. Rezultati su pokazali da se tokom perioda pokrivenog studijom frekventnost kombinacije ekstremne vreline i vlage udvostručila u nekim obalskim suptropskim regionima.
Svaki od tih događaja donosi kombinaciju vreline i vlage koja bi na duži vremenski period postala smrtonosna.
Gde su se ti fenomeni odigrali?
Takvi fenomeni iznova su se pronalazili u velikom delu Indije, Bangladeša i Pakistana, u severozapadnoj Australiji i duž obale Crvenog mora i meksičkog Kalifornijskog zaliva.
Najviša – i potencijalno smrtonosna – očitavanja zabeležena su 14 puta u gradovima Damam u Saudijskoj Arabiji, Doha u Kataru i Ras el Hajmi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji zajedno imaju dva miliona stanovnika.
Delovi jugoistočne Azije, južne Kine, suptropske Afrike i Kariba takođe su bili pogođeni.
Jugoistočne Sjedinjene Države doživele su ekstremne uslove više desetina puta, uglavnom blizu Zalivske obale u istočnom Teksasu, Luizijani, Misisipiju, Alabami i delu Floride zvanom Penhendl. Najgore su pogođeni gradovi Nju Orleans i Biloksi.
Kolika vrelina je smrtonosna?
Većina zvaničnih meteoroloških stanica širom sveta meri temperaturu sa dva termometra.
Prvi, iliti instrument zvani „suva sijalica “, beleži temperaturu vazduha – to je brojka koju viđate na vašoj vremenskoj aplikaciji ili televiziji.
Drugi, iliti termometar zvani „vlažna sijalica”, meri relativnu vlažnost vazduha. To se radi termometrom umotanim u vlažnu krpu i rezultati su obično niži od obične temperature vazduha.
Po ljude, ekstremna kombinacija vreline i vlage može da ima fatalne posledice u svetu koji se rapidno zagreva. Zbog toga je očitavanje na vlažnom termometru, poznato i kao „subjektivni osećaj”, od tolike važnosti.
Iako je normalna unutrašnja temperatura naših tela 37 stepeni Celzijusa, naša koža obično iznosi 35 stepeni. Ova temperaturna razlika nam omogućava da ohladimo naša tela znojenjem: voda koja se izbaci kroz kožu odstranjuje višak telesne toplote i kad ona ispari, sa sobom odnosi i toplotu.
Iako ovaj proces funkcioniše dobro u pustinjama, manje je efikasan u vlažnim predelima, gde je vazduh već suviše ispunjen vlagom da bi primio još.
Dakle, ukoliko se vlažnost pogorša i potera temperature na vlažnom termometru u našem okruženju do 35 stepeni Celzijusa ili preko, isparavanje znoja se usporava i naša sposobnost da se rešimo toplote rapidno opada.
U najekstremnijim slučajevima, ono može skroz da se zaustavi. U tom slučaju, ukoliko čovek ne može da se povuče negde u neku klimatizovanu prostoriju, telesno jezgro se pregreva preko njegovog uske margine preživljavanja i organi počinju da otkazuju.
Čak i najotporniji ljudi umrli bi za oko šest sati.
Sve do sada smatralo se da zabeležene temperature na vlažnom termometru na Zemlji retko premašuju 31 stepen.
Tek su 2015. godine, u iranskom gradu Bandar Mahšar, meteorolozi videli temperature na vlažnom termometru koje su bile veoma blizu 35 stepeni. Temperatura vazduha u tom trenutku bila je 43 stepena.
Ali, prema najnovijoj studiji, najviše očitavanje na vlažnom termometru od 35 stepena dostignut je u Persijskom zalivu više od desetak puta tokom perioda pokrivenog studijom, u trajanju od jednog do dva sata.
„Vlažnu vrelinu u Persijskom zalivu prevashodno pokreće vlažnost a ne temperatura, ali temperature moraju da bude iznadprosečne da bi se stekli ti uslovi”, kaže vodeći autor Kolin Rejmond, istraživač iz Zemaljske opservatorije Lamont-Doherti na Univerzitetu Kolumbija.
„Najviše vrednosti o kojima govorimo su i dalje suviše retke da bismo imali jasan trend, ali su se najviše događale posle 2000. godine.”
Kako više detalja pomaže?
Većina klimatskih studija u prošlosti nije uspevalo da prepozna ove ekstremne incidente, tvrdi ova nova studija, zato što istraživači obično traže prosečnu vrelinu i vlagu merene u velikim oblastima tokom dugih vremenskih perioda.
Kolin Rejmond i njegove kolege proučili su podatke iz sata u sat iz svih meteoroloških stanica iz čitavog sveta, što im je omogućilo da se istaknu kraći periodi koji su uticali na manje oblasti.
„Naša studija se veoma dobro uklapa u prethodne po tome da će na razmerama velikih gradskih oblasti ili tako negde, temperature vlažnog termometra od 35 stepeni postati uobičajene pre 2100. godine”, kaže Kolin.
„Ono što smo mi dodali na tu sliku jeste da se na kratke vremenske periode i u lokalizovanim oblastima ovi ekstremi već dešavaju i zato je veoma važno imati podatke visoke rezolucije.”
Ko je najugroženiji?
Većina ovih incidenata obično se grupisala na obalama duž zatvorenih mora, zaliva i moreuza, gde moska voda koja isparava pruža obilje vlage koju u sebe usisava vreli vazduh.
Studije pokazuju da će do 2100. godine veći deo Indije, Pakistana i Bangladeša doživeti temperature bliske granici preživljavanja.
Ekstremno vlažnu vrelinu može da izazove kombinacija izuzetno visoke temperature površine mora i jaka kontinentalna vrelina.
„Podaci visoke rezolucije mogu nam pomoći da razumemo gde su ljudi najviše ugroženi i kako možemo da ih upozorimo kad se bliži jedan takav fenomen”, dodaje on.
„To isto tako može da pomogne da se oni bolje pripreme nabavljanjem klime uređaja, smanjenjem rada napolju, uz preduzete druge dugoročne mere.”
U studiji se izražava zabrinutost za ljude u siromašnijim oblastima koje se ubrzano zagrevaju, a koji neće moći da se sklone sa vreline.
„Mnogi ljudi u siromašnim zemljama koje su najugroženije nemaju struju, a kamoli klima uređaje”, kaže Radli Horton, istraživač iz Lamont-Dohertija i koautor studije.
„Mnogi ljudi se tamo izdržavaju od zemljoradnje koja zahteva svakodnevni težak rad napolju. Ove činjenice mogle bi najugroženije oblasti da načine praktično nenastanjivim.”
Očekuje se da će takvi fenomeni vlažnih vrelina postati mnogo češći ukoliko ne dođe do smanjenja emisije ugljenika.
Prema rečima Stivena Šervuda, klimatologa sa australijskog Univerziteta u Novom Južnom Velsu: „Ova merenja ukazuju na to da su neke oblasti na Zemlji mnogo bliže tome da postignu trajnu neizdrživu vrelinu nego što se mislilo.”
„Prethodno se verovalo da imamo mnogo veću bezbednosnu marginu.”
