Do kraja 21. veka čovečanstvo bi moglo da se nađe u ogromnim problemima. Decenije toplotnih udara i suša doveli su do neuobičajeno slabih žetvi i berbi, dok okeani svake godine daju sve manje ribe.
U tropskom pojasu milioni ljudi pate od gladi, a ratovi za resurse prognali su druge milione ljudi na sever. Kako se situacija ubrzano pogoršava, svetske vlade u očajničkom potezu usvajaju hitan plan za spas čovečanstva i planete…
Na svu sreću takav scenario je daleko od neminovnog, ali zbog neuspeha svetskih vođa da delotvorno odgovore na preteće klimatske promene, nije daleko i od nemogućeg.
Stoga bi u bliskoj budućnosti moglo postati nužno da preduzmemo radikalne mere za usporavanje sve bržeg globalnog zagrevanja, ogovor je geoinženjering?!
Reč je o globalnoj intervenciji koja je toliko velikih razmera, da bi zaista mogla da poništi vekove ljudskog uticaja na planetu ili ga čak dodatno pogorša!
Geoinženjering je niz namernih i velikih zahvata unutar Zemljinog klimatskiog sistema s ciljem smanjenja globalnog zagrevanja i promene klimatskih prilika. Obuhvata namernu promenu klime pomoću tehnologije.
Takav pristup uključuje celi spektar metoda. Od futurističke izgradnje divovskih jedara u svemiru ili zaslanjivanja oblaka do još “luđih”, poput đubrenja okeana železom kako bi se ubrzao razvoj bilijardi ćelija algi.
Ali postoji jedna metoda koju bismo zaista mogli da doživimo, a naziva se stratosfersko ubrizgavanje aerosola (engl. “Stratospheric Aerosol Injection”, tj. SAI). Narodnim rečnikom, to je prskanje hemikalija u visokim slojevima atmosfere kako bismo smanjili uticaj Sunca na Zemlju.
Globalni aerosol
Naime, ugljendioksid ne zagreva planetu sam od sebe. Gotovo sva energija na Zemlji dolazi od Sunca u obliku elektromagnetskoga zračenja. Zemljina površina i atmosfera apsorbuju oko 71 posto te energije. Ona se odbija od tla u obliku infracrvenog zračenja koje CO2 može da zaustavi i zadrži u atmosferi još neko vreme.
Logično, ako želimo da smanjimo Zemljinu temperaturu, jedna od metoda bila bi sprečavanje zadržavanja energije pod “pokrivačem” koji pokriva našu planetu. Zapravo, priroda već čini upravo to. Oko 29 odsto Sunčevih zraka vraća se nazad u svemir pošto se odbiju od sjajnih površina poput leda, pustinja, snega ili oblaka. Što je više odbijanja, manje je energije u atmosferi pa time i manje topline.
Ako vam trebaju direktni dokazi za sve te tvrdnje, prisetite se jednog strašnog događaja. Dana 15. juna 1991. godine eruptirao je vulkan Mont Pinatubo koji se nalazi na najvećem filipinskom ostrvu Luzonu, a od prestolnice Manile udaljen je samo osamdesetak kilometara.
Bila je to druga najveća vulkanska erupcija u 20. veku. Osim ogromnog razaranja i gotovo devetsto mrtvih, njen učinak se osetio širom sveta. Stub pepela bio je visok gotovo 40 kilometara. Vulkan je izbacio oko 10 milijardi tona magme i 20 miliona tona CO2, donoseći ogromne količine minerala i metala na površinu.
U kontekstu geoinženjeringa, važan spoj koji je vulkan izbacio jeste sumpor dioksid, koji je pri sobnoj temperaturi bezbojan, otrovan i nadražujući gas neugodnog, oštrog i iritantnog mirisa te koji tera na kašalj. Ali u visokim slojevima atmosfere on je stvorio kapljice sumporne kiseline koje su u spoju s vodom stvorile globalni sloj sumaglice koja je smanjila dotok Sunčevih zraka na Zemljino tlo za otprilike jedan posto.
Nakon erupcije, globalna je temperatura pala za oko pola stepena Celzijusa, te su se privremeno povećala oštećenja ozonskog omotača. Učinak hlađenja prestao je tek nakon tri godine.
Izvediva tehnologija?!
Ljudi bi mogli da imitiraju taj proces ubrizgavanjem čestica sumpora direktno u stratosferu. Profesor Wake Smith sa Univerziteta Yale i Gernot Wagner sa Univerziteta u New Yorku 2018. godine objavili su studiju u časopisu Environmental Research Letters u kojoj su ispitali praktične zahteve i troškove razvoja tehnologije stratosferskog ubrizgavanja aerosola.
Uzimajući u obzir doprinos kompanija za istraživanje Zemljine atmosfere i svemira, Smith i Wagner taj projekt smatraju tehnički i ekonomski ostvarivim.
– Iako još ne donosimo tačan sud o poželjnosti tehnologije SAI, pokazali smo da je hipotetički program razvijanja i implementacije tehnologije s početkom za 15 godina od sada, iako istovremeno vrlo neizvestan i ambiciozan, iz strogo inženjerske perspektive tehnički sasvim realan i izvediv.
Takođe, sama tehnologija SAI bila bi neverovatno jeftina, u proseku oko 2 milijarde američkih dolara godišnje tokom prvih 15 godina”, zaključili su naučnici.
Mala flota specijalnih aviona mogla bi uzletati jednom godišnje ubrizgavajuči aerosol iznad ekvatora, odakle bi se on raširio nad celim svetom.
Nemački naučnici Hauke Schmidt i Ulrike Niemeier s Instituta “Max Planck” u studiji iz 2010. godine dali su projekciju po kojoj bi ubrizgavanje pet do osam miliona tona aerosola godišnje bilo dovoljno da se globalno zagrevanje uspori, a možda čak i potpuno zaustavi.
To bi nam dalo dovoljno dragocenog vremena za tranziciju s fosilnih goriva na obnovljive izvore energije.
‘Šok prestanka’
Nažalost, tehnologija SAI mogla bi da dovede i do nekoliko vrlo nepovoljnih nuspojava. Režim padavina, tj. struktura i intenzitet padanja kiše, mogao bi značajno da se promeni, što bi se negativno odrazilo na poljoprivredu, i uzrokovalo globalnu glad. U najgorem scenariju, taj učinak mogao bi da pogodi nekoliko milijardi ljudi.
Osim toga, potrebno je podsetiti da nakon erupcije vulkana Mont Pinatubo globalni sloj aerosola nije samo ohladio zemlju nego i zagrejao stratosferu. Ispada da je sumporna kiselina negativno uticala na ozonski omotač jer je ozonska rupa nad Antarktikom tada bila najveća u istoriji merenja. Prema tome, ako bismo u stratosferu decenijama ubrizgavali sumporne čestice, moglo bi da dođe do sličnog učinka.
Stoga su naučnici već predložili da se upotrebi kombinacija nekih drugih minerala, koja bi ozonu štetili mnogo manje, ali za to je potrebno uraditi još brojna istraživanja.
Ipak i da ne oštetimo ozonski omotač, postoje drugi rizici. Političari i naftni lobi mogli bi da iskoriste učinak hlađenja kao izgovor za odgađanje tranzicije. Čak i ako bi se geoinženjeringom usporilo globalno zagrevanje, čovečanstvo bi i dalje unosilo dodatne količine CO2 u atmosferu.
Što ga je više u vazduhu, više će ga apsorbovati i okeani, zbog čega će postati kiseliji. Ta pojava već ima pogubne posledice na velike ekosisteme poput koralnih grebena. Što duže nastavimo da emitujemo CO2 u atmosferu, posledice će biti strašnije.
Ali to je tek početak nevolja! Jednom kada počnemo da “upumpavamo” megatone aerosola u atmosferu, mogli bismo da budemo prisiljeni da to činimo jako dugo ili bi nam mogao da usledi tzv. šok prestanka, eng. “Termination Shock”.
Naime, ako nastavimo da obogaćujemo atmosferu sa CO2 a istovremeno sprečimo zagrevanje zemlje blokiranjem Sunčevih zraka, zapravo gradimo tempiranu bombu.
Jer, jednom kad prestanemo s metodama geoinženjeringa, prirodni ciklus će se ponovo pokrenuti. Posle nekoliko decenija veštačkog sprečavanja zagrevanja i puštanja CO2, Zemlja će se zagrevati mnogo brže nego danas.
Porast temperature za koji bi u današnjim uslovima trebalo pedeset godina, mogao bi se dogoditi u samo deset!
Takav temperaturni šok u tako kratkom vremenu poremetio bi svaki veliki sistem na Zemlji pa se čovečanstvo ne bi moglo da prilagodi. U najgorem scenariju, došlo bi do velike gladi i brzog uništenja celog niza ekosistema. Čovečanstvo bi moglo da opstane, ali preživeli bi se našli u nepoznatom i neprijateljskom okruženju.
U najboljem scenariju, ljudi bi mogli da shvate da im zbog klimatskih promena opstanak visi o koncu pa bi metodama geoinženjeringa mogli da “kupe” deceniju-dve tranzicije.
Stravičan eksperiment
Očito, geoinženjering je jeziv koncept. Svi će se naučnici složiti da on nikako ne može da bude konačan odgovor na klimatske promene. Osim toga, mogao bi da bude izgovor za odgađanje završetka doba fosilnih goriva. Žalosna je činjenica da mi već izvodimo geoinženjerski eksperiment. Ispitujemo koliko brzo menjamo svet u kojem živimo tako što svake godine upumpavamo 40 milijardi tona CO2 u atmosferu.
Tim istraživača na čelu s Christopherom Trisosom sa Univerziteta u Merilendu zamislio je scenaro u kom bi se tehnologija SAI provodila do 2070. godine, a zatim se naglo ugasila zbog političkih razloga.
Korišćenjem modela nazvanog “Geoengineering Model Intercomparison Project”, ustanovili su da bi takva brza promena smanjila globalnu biološku raznolikost više od samog globalnog otopljenja. Razlog tome je brzina ili stopa klimatske promene.
“Kako se klima menja, odgovarajući uslovi potrebni za upornost neke vrste premeštaju se Zemljom, podstičući kretanja vrsta kao odgovor na klimatske promene. Zapravo, vrste koje ne prate premeštanje klimatskih područja mogu da izumru, usprkos pogodnim klimatskim uslovima prisutnim negde drugde”, zaključili su naučnici.
Metode poput stratosferskog ubrizgavanja aerosola možda nam nikada neće trebati. Ali ako taj dan ikada dođe, možemo samo da se nadamo da ćemo biti spremni na to. U suprotnom sasvim je moguć scenario s početka ovog teksta.
